Afera, birači i - tepih

Pred vikend je, tek da čitaocima novina ne bude dosadno, ministar Božidar Đelić ponovo podgrejao priču o Nacionalnoj štedionici. Stigao je odmah i odgovor direktora ove banke Bojana Stanivukovića da Đelić vidi i ono čega nema, a i saopštenje stranke G17 Plus da je zabrinjavajuće što je Demokratska stranka spremna da zbog sitnih dnevno političkih interesa dovede u pitanje opstanak jedne od najsolidnijih banaka u Srbiji i žrtvuje poverenje građana u naš bankarski sistem.

U celoj priči se nije lako snaći. Prema onoj narodnoj da gde ima vatre ima i dima, proizlazi da u Nacionalnoj štedionici nešto debelo nije u redu. S druge strane, jedan od osnovnih pravnih principa kaže da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno, a ono što smo dosad čuli su uglavnom bile sumnje. A u sumnje se može odmah poverovati, ali i posumnjati.

Prvo je pitanje, naravno, zašto se o svemu tome počelo da govori tek u sklopu predizborne kampanje. A onda slede i mnoga druga pitanja. Nema sumnje da niko ne može imati ništa protiv onog što, kako kaže Đelić, predlaže Vlada Srbije: da Uprava za sprečavanje pranja novca ispita poreklo novca koji je uložen u dokapitalizaciju Nacionalne štedionice. Od šest firmi koje su većinski vlasnici ove banke čak četiri su "of šor" kompanije. E, sad, pitanje je šta je, pobogu, ta Uprava dosad radila i šta uopšte radi, jer nismo imali prilike da pročitamo da je prijavljen makar i samo jedan slučaj pranja novca.

Da bi priča bila zapetljanija tu su i različiti podaci. Đelić tvrdi da je odluka o dokapitalizaciji doneta 25. februara, dva dana pre nego što su u Upravni odbor Štedionice ušli Mažid Pajić i Budimir Lončar iz Ministarstva finansija. G17 plus kaže, međutim, da je ta odluka doneta tek u septembru - tri meseca nakon smene guvernera Dinkića. Čak i ako je Đelić u pravu tu je najpre pitanje da li je i ako nije zašto pre 25. februara u tom Upravnom odboru bio neko ko je zastupao interese države, a zatim šta su gospoda Pajić i Lončar radili od februara, pa sve do jeseni kad je počela da se pominje afera sa Nacionalnom štedionicom. Kako je moguće da su preuzeli dužnost, a da se nisu obavestili ni o strukturi kapitala banke u čijem upravljanju treba da učestvuju?

U celoj priči najneverovatnije deluje izjava ministra Đelića da je ceo posao oko formiranja Nacionalne štedionice išao na reč, da nikakvih papira o tome nema i da je on pogrešio jer je verovao na reč. Ministar priznaje da je pogrešio, ali ne deluje ni malo simpatično kad saznajemo da jedan ekspert tek sad otkriva kako sva prava i obaveze oko takvih poslova treba precizirati ugovorom.
Nejasnoća ima još dosta - od toga da li je isplata devizne štednje u ugašenim bankama preko Nacionalne štedionice bila privilegija (kako tvrdi Đelić) ili to druge banke nisu htele da rade (kako tvrde u Nacionalnoj štedionici), pa do toga koliko je prostora bivšeg ZOP dobila Nacionalna štedionica i da li ga je dobila pod uslovima koji su važili i za druge banke ili ne.

Do izbora je ostalo manje od nedelju dana i nema nikakve šanse da se sve to do kraja raspetlja. A kako će na sve to reagovati birači - ostaje da se vidi. Najverovatnije je da će i od njihovih glasova zavisiti da li će se konačno utvrditi šta se to događalo sa Nacionalnom štedionicom. Da li je afere doista bilo i, ako jeste, ko je zato kriv ili je cela priča izmišljena u okviru predizborne strategije. Ipak, bez obzira na to ko bude došao na vlast neće biti lako sve ovo nonšalantno gurnuti pod tepih.