Uloga Tribunala u srpskoj politici

Niko ne bi da izaziva srpski inat i tako nacionalistima duva u jedra. Zato se na Zapadu glasno ne govori da od srpske integracije u svet nema ništa ako se radikali i socijalisti vrate na vlast

(Specijalno iz Haga)

Petogodišnji Vladimir Šešelj kod kuće je naučio da je DOS kriv što mu je otac na robiji. Kada je sa majkom Jadrankom u novembru bio u Ševeningenu u poseti ocu, uplašio se lupe vrata, škripe ključeva, strogoće lica i upitao: Mama, jesu li i ovi DOS?  

U decembru ove godine tačan odgovor bi bio da su “ovi” na politički puškomet od DOS-a. A otkako je DOS uoči izbora zaratio sa Hagom, vesti iz Beograda se ovde prate sa primetnom nervozom, a od napetosti znaju da popuste i živci portparola. Tribunal nije kraljevski ravnodušan na optužbe da je politički rehabilitovao Miloševića i Šešelja. Tim pre što napadi Beograda i Zagreba na Karlu del Ponte stižu kao da su orkestrirani: odlazeće političke garniture dveju republika u isti su mah u tužiteljki otkrile dežurnog krivca na koga će svaliti svoje političke i izborne skandale i debakle.

Ovde je zabolelo i kad je srpski premijer u ostavci protiv nje u kampanji primenio svoj smisao sa humor (“Izražavam sumnju da Karla del Ponte radi u izbornom štabu socijalista ili radikala. U jednom od ta dva sigurno radi, jedino ne znam da li volontira ili uz određenu nadoknadu”, rekao je Živković 5. decembra u Nišu, da bi nekoliko dana kasnije dopustio mogućnost da Del Ponte “nesvesno učestvuje na izborima na strani Miloševića i Šešelja”.) Predmet njegove poruge ćutke je otrpeo: idu srpski izbori i gospođa Del Ponte iz predostrožnosti ne uzvraća retoričku vatru. Konačno, u “njenom” zatvoru kuje se strategija za dve srpske izborne kampanje, radikalsku i socijalističku: gotovo je izvesno da će njeni najslavniji zatvorenici Milošević i Šešelj postati članovi srpskog parlamenta. Sreten Lukić je samo zahvaljujući njenoj optužnici postao nečiji izborni adut, a produžila je i vek Pavkovićevom političkom trajanju. Zbog toga je tužiteljka trenutno prinuđena da se, sasvim netipično, drži krajnje suzdržano; njena mekoća mogla bi potrajati do izbora.

Slično, uostalom, postupaju i druge važne ličnosti na Zapadu: ovih dana uglavnom se ograničavaju na to da demokratskim snagama nenametljivo požele izborni uspeh. Niko ne bi da izaziva srpski inat i tako nacionalistima duva u jedra. To je glavni razlog što se na Zapadu glasno ne govori ono što se i bez reči podrazumeva: da od srpske integracije u Evropu i svet neće ostati ništa u slučaju da se radikali i socijalisti vrate na vlast u Srbiji.

DOS prednjači u napadima na Hag i jedini ga nameće kao izbornu temu, kao da želi da kompenzuje za raniju bliskost sa tužiteljkom i susrete vani za koje ne bismo ni saznali da Kolin Pauel proletos nije navratio u Beograd. Kada bi htela, Del Ponte bi imala šta da odgovori vlastima u Beogradu. Mogla bi da ih pita kako to da im upliv Tribunala u politički život Srbije nije smetao kada su od nje tražili da digne optužnice protiv Jovice Stanišića i Frenkija Simatovića. (Sama je u intervjuu “Njujork tajmsu” svojevremeno izjavila da je optužnice napisala na predlog Beograda, nakon njihovog hapšenja tokom “Sablje”.) Prošlog septembra, posle Šešeljevog relativno velikog uspeha u prvom krugu predsedničkih izbora, funkcioneri DOS-a privatno su se hvalili da će “rešiti problem Šešelj” tako što će ga isporučiti Hagu (optužnica protiv Šešelja u to vreme još nije bila otpečaćena, ali su vlasti znale da se piše).

Del Ponte bi mogla da pita vlasti u Beogradu kako to da im primat međunarodnog pravosuđa nije bio bitan proletos kada je, prema saznanjima NIN-a, Tribunal ponudio vlastima u Beogradu privremeno “ustupanje” Šešelja u postupku istrage Đinđićevog ubistva. Predlog je glasio da Beograd dobije pravo prvenstva nad Hagom kako bi Šešelj prvo pred domaćim pravosuđem odgovarao zbog svoje eventualne uloge u Đinđićevom ubistvu. DOS je ovu ponudu odbio.

Ništa od toga nećemo javno čuti već i zato što gospođa Del Ponte ovih dana ima većih problema nego što su DOS i Zoran Živković ili Ivica Račan i njegova propala koalicija. Haški sud je već neko vreme pod žestokim američkim pritiskom da što pre okonča slučajeve koje ima, s tom razlikom što taj pritisak više nije samo politički: Amerikanci su Tribunal udarili po džepu. UN su u novembru objavile da više od sto zemalja nije dalo ni dolara za ad hok tribunale za ratne zločine (za bivšu Jugoslaviju i Ruandu), a samo Tribunal u Hagu troši 120 miliona dolara godišnje (Amerikanci sami snose barem četvrtinu troškova) i zapošljava 1 100 ljudi. Jedan od najvećih dužnika je Vašington, koji upravo ovih dana osniva sud za ratne zločine u Iraku. Najupadljivija karakteristika tog suda biće odsustvo svake međunarodne komponente: sudiće Iračani, u Iraku, na osnovu iračkih zakona. Time sadašnja administracija ostatku sveta šalje jasnu poruku o sudbini međunarodnog humanitarnog prava. Svet je razumeo, a  razumele su i UN, što se vidi i po tome da je Ralf Zaklin, generalni podsekretar UN za pravna pitanja, u nedavnoj izjavi za “Vašington tajms” bio neobično direktan. Polazi od toga da su svetske diplomate “frustrirane” zbirnim troškovima dva ad hoc tribunala, koji su do sada potrošili milijardu i tri stotine miliona dolara: “Neverovatno su skupi, na neki način prenaduvani. Čovek od toga ostane bez daha... Šta smo dobili za te pare? Ako na kraju imate svega 50 do 60 suđenja, neizbežno ćete zaključiti da ste taj novac mogli i bolje utrošiti.”

Nova strategija Tužilaštva - da agresivno teži nagodbama sa optuženicima kojima u zamenu za priznanje zločina nudi bitno umanjene kazne - stoji u direktnoj vezi sa finansijskim pritiskom pod kojim se Sud u Hagu našao. Ta je strategija, međutim, u direktnoj suprotnosti sa dosadašnjim načinom rada Tribunala, u kome Momčilo Krajišnik, primera radi, već skoro četiri godine čeka na početak suđenja, a u međuvremenu je Tribunal samo na njegovu odbranu utrošio preko milion dolara (ne zna se koliko je potrošeno u istrazi i na optužnicu). Tribunal je tako letos odjednom strahovito ubrzao pripreme za suđenje Pavlu Strugaru, ne obazirući se na rokove, a na generala je vršen i pritisak da prizna krivicu sa argumentom da je to “admiral Jokić već učinio”. Posle skoro dve godine neaktivnosti, Sud je 8. septembra Strugarovim advokatima poslao 15 hiljada stranica materijala, zahtevajući da do 1. oktobra budu spremni za suđenje! Uporedo se poslednjih meseci gubi i privid ujednačenosti haške kaznene politike. Jedino novom načinu rada Predrag Banović može zahvaliti što je, za učešće u ubistvu pet zatvorenika iz Keraterma i u prebijanju njih još 28, kažnjen sa osam godina zatvora (iz zatvora će najverovatnije izaći posle šest). Ranijih godina su u  sličnim slučajevima čuvari nižeg ranga, koji za razliku od Banovića nisu priznali zločine za koje su optuženi, kažnjeni sa dvadeset i više godina zatvora.

Izlazna strategija Tribunala (sve istrage se moraju završiti i sve optužnice podići do kraja 2004, a sva suđenja okončati do 2008.godine) ima disciplinovanu podršku većine sudija, koji više nego spremno izlaze u susret Tužilaštvu. Neki su, pak, počeli da gunđaju, pa je bivši sudija Vrhovnog suda Australije Dejvid Hant u neobično resko  intoniranom “izdvojenom mišljenju” (pretresno veće čine trojica sudija, a onaj koji ostane u manjini, tim putem obrazlaže svoje viđenje) primetio da je načelo pravičnosti suđenja ugroženo odlukama žalbenih veća, naročito u slučaju Slobodana Miloševića kome se sve više ograničava unakrsno ispitivanje svedoka. Hant je rekao da žalbene odluke previše izlaze u susret Tužilaštvu, a premalo vode računa o pravima odbrane, i upozorio da je to “mrlja” na reputaciji suda “koja će se proširiti”.

Na svoj način su se pobunile i druge sudije, što se razbilo o glavu Momiru Nikoliću (priznao zločin nad Muslimanima u Srebrenici). On i njegov advokat su tako dobro razumeli izlaznu strategiju suda da je Nikolić odlučio da svoje svedočenje u korist Tužilaštva začini lažima kako bi tužiocu bilo primamljivije. Pretresno veće mu je, možda u znak protesta zbog pritisaka Tužilaštva, “odseklo” kaznu od 27 godina, što je daleko više nego što je Tužilaštvo tražilo (od 15 do 20 godina). Tako nešto se u sudovima retko događa. U Hagu je može biti u toku mala pobuna jednog broja sudija protiv novog sistema rada u kome sud maksimalno izlazi u susret Tužilaštvu.