Reinkarnacija suda

U svetu je poodavno jedno od merila po kome se demokratska društva razgraničavaju od onih koja to nisu – stepen uvažavanja ljudskih prava i sloboda. Domaći političari i tvorci ovih zakona takođe ne propuštaju da svoje poteze zaodenu u ovu prigodnu ambalažu. Drugo je, međutim, pitanje da li kod nas postoji i efektivna zaštita toliko pominjanih ljudskih prava i sloboda, tačnije koja je to institucija na nivou državne zajednice koja bi arbitrirala u slučaju da zaštita tih prava, recimo, izostane na nivou država članica.

Sud državne zajednice Srbije i Crne Gore, zamišljen kao najviša sudska instanca, ni devet meseci posle donošenja Ustavne povelje nije formiran. Njegov prethodnik Savezni ustavni sud je u specifičnom položaju: formalno postoji, ali ne donosi odluke. Ustavni zakon za sprovođenje Ustavne povelje je propisao da izvršni organi bivše SRJ, pa time i ovaj sud, nastavljaju s radom do formiranja novih, istina u suženom obimu. Tačnije, mogu donositi samo odluke koje su neophodne za nesmetano funkcionisanje državne zajednice SCG. Šta to praktično znači u postupanju suda nije baš precizno naznačeno.

Samo u slučaju krajnje nužde

– I među nama, sudijama Saveznog ustavnog suda, postavilo se takvo pitanje, odnosno da li ovaj sud može da rešava predmete saglasno Povelji ili ne. Tokom marta, aprila, a delimično i u maju, preovladao je stav da bi sud mogao da radi izuzetno, jer su u to vreme još tekli rokovi predviđeni za donošenje zakona o sudu SCG i formiranje tog suda. Stali smo na stanovište da bez preke potrebe ne bi trebalo da rešavamo predmete. Problem se, međutim, pojavio kad su rokovi istekli – objašnjava sudija mr Aleksandar Simić, trenutno v. d. predsedavajućeg SUS-a.

Umesto u aprilu, Zakon o sudu SCG je donet u junu, a umesto da istovremeno bude formiran i sam Sud, to se ni do danas nije desilo. Zbog suženog prostora delovanja i, kako je tada rekao, nemogućnosti da bilo kome ovaj sud pruži efikasnu zaštitu, profesor dr Momčilo Grubač u junu je podneo ostavku na mesto njegovog predsednika. Dilema kako zaštiti ljudska prava u situaciji kada za to previđen sud ne postoji, a postupanje SUS-a je svedeno više-manje na vegetiranje, posebno se iskazala u predmetu u kome je bio osporen Pravilnik o rešavanju stambenih potreba vojnih penzionera. Naime, reč je o kategoriji vojnih penzionera koji su imali stanarsko pravo u bivšim jugo-republikama i koji su zbog svega što se dešavalo u vreme ratovanja morali da ih napuste. Posle boravka u kasarnama i sličnim mestima, za one koji su na tlu sadašnje države dobili smeštaj, po osporenom pravilniku zakup tih stanova bio je ograničen na rok do pet godina. Za druge vojne penzionere i aktivna lica zakup stana bio je moguć na neodređeno vreme, što je bilo i osnova za njihov otkup.

Da li je u pitanju diskriminacija, kako tvrdi kategorija ovih vojnih penzionera ili ne, SUS se nije izjasnio mada je predmet, po rečima sudije Simića, bio zreo za odlučivanje još u maju. Deo sudijskog sastava bio je uzdržan zbog dileme da li bi se takva odluka suda mogla uklopiti u dozvoljeni obim onih "neophodnih za nesmetano funkcionisanje državne zajednice". Sudija Simić, međutim, misli da se odgovor može naći jedino u sistemskom tumačenju cele Ustavne povelje, odnosno Povelje o ljudskim i manjinskim pravima.

Sud treba da odlučuje

– U Povelji, u članu 3, navedeni su ciljevi državne zajednice radi kojih je ona zajednica i formirana. Na prvom mestu je naznačeno poštovanje ljudskih prava svih osoba, zatim očuvanje i unapređenje ljudskog dostojanstva, ravnopravnosti i vladavine prava, pa tek potom su navedeni uključivanje u evropske strukture, stvaranje tržišne ekonomije i drugi ciljevi. Značajan je i član 9. u kome se kaže da članice obezbeđuju i štite ljudska i manjinska prava i građanske slobode, kao i da zajednica SCG prati kako se ta prava ostvaruju i obezbeđuje njihovu zaštitu kada ona nije obezbeđena u državama-članicama – kaže Simić i dodaje:

– Iz ovih razloga, kao i zbog toga što su Savet ministara i Skupština SCG prekoračili rokove za formiranje novog suda, moje je pravno mišljenje da Savezni ustavni sud ne samo što treba da radi, već mora i da odlučuje u pojedinačnim predmetima, a pre svega onima gde se uočavaju povrede ljudskih prava.

Pre nekoliko dana SUS je održao sednicu na kojoj istina nisu donete odluke o predmetima koji su se našli na dnevnom redu, ali je bar dogovoreno da se u narednih 20 dana sačine stavovi u kojim će slučajevima ovaj sud odlučivati i kako. Ovaj korak, ma koliko mali, ipak je pomak u odnosu na višemesečno mrtvilo i pasivan odnos države prema zaštiti ljudskih prava. Da li će ova reinkarnacija SUS-a ubrzati formiranje suda naslednika, teško je reći. Međutim, kada bude ratifikovana Konvencija o ljudskim pravima, što je resorni ministar Rasim Ljajić najavio do kraja godine, formiranje suda državne zajednice biće neizbežan potez. Naime, ulazak u Savet Evrope i ratifikacija Konvencije otvaraju našim građanima mogućnost da se obraćaju Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Ali da bi se eventualne žalbe tom sudu uzele u razmatranje, preduslov je da su građani stigli do najviše sudske instance u svojoj zemlji.