Opštenarodna zolja

Svakog puta, redovito, kad iz Haga, stare srpske prestonice u nizozemsko-pravoslavnoj Holandiji, u maticu stigne Spisak Dobitnika najnovijeg kola nagradne igre “I mi zločinca za trku imamo”, Srbija se načisto emocionalno uznemiri (hrvatski: popizdi), politički uzburka, mediji pošašave, uz večito isti komentar da “optužnice nisu mogle da stignu u gorem trenutku”.

Uvek imamo izgovor: ili je “situacija kompleksna”, ili se, kao sad, glasa o povjerenju Vladi, ili se “optužnicama hrani patriotski blok”, ili su visoke temperature koje onemogućavaju potragu za đeneralom Mladićem, ili su niske temperature koje zamrzavaju našu opštepoznatu volju spram suradnje s Tribunalom, ili se pozivamo na nikad potvrđena obećanja međunarodne zajednice (hrvatski: pizda im materina) da više neće biti novih optužnica…, ili se kunemo da mi sarađujemo, ali i da svaka suradnja zvana saradnja ima, bre, svojih granica!

Sve smo ovo do poslednjeg detalja čuli poslednjih 96 sati koliko je proteklo od podizanja optužnice protiv generala Vojske Jugoslavije Nebojše Pavkovića i Vladimira Lazarevića, kao i generala srpske policije Sretena Lukića i Vlastimira Đorđevića; “catch 22” dobiva na perverziji činjenicom da je Sreten The Lukić aktualni načelnik Službe javne bezbednosti, a da je drug Vlastimir već mesecima u Moskvi u koju je otišao/pobegao onog časa kad su se po Srbiji počele otkrivati potopljene hladnjače s mrtvim Albancima.

Senzacionalna i ničim izazvana srpska pobeda u kosovskom ratu protiv zlikovačkih NATO snaga – kako su nas pre četiri godine učili Miloševićevi mediji – odjednom se svela na realnu srpsku dimenziju: četiri generala optužena su za zločine protiv čovečnosti, za kršenje zakona i običaja ratovanja, za naredbe o sistematskom ubijanju i pljačkanju Albanaca kao i za prisilno deportovanje svega 800.000 civila, gle, albanske nacionalnosti.

Klasična srpska priča: a šta su nama Albanci radili posle dolaska NATO-snaga na Kosovo, juna 1999., više nije politički teg s kojim se usred Haga uspostavlja ravnoteža; optužnica glede generala je surovo ozbiljna i još surovije istinita, jer se u tim “kosovskim danima” čak i u Beogradu sve znalo, ništa nije bilo tajna: da se Albanci sistematski likvidiraju, da se “tereni čiste”, da je teorija o etnički srpskom Kosovu na delu i da, jebi ga, Albanci nemaju nikakve šanse.

Reakcije srpskih vlasti – da neće biti brzog uhićenja i da, eventualno, tim ljudima treba suditi u Srbiji, i da je reč o “heroju” (tako je ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović slikovito opisao Sretena Lukića), i da, uopće, nije pravi trenutak da se bavimo fucking Kosovom u “ovakvoj nestabilnoj političkoj situaciji” – ne samo da su bile predvidljive, već i dirljivo osećajne zbog proverene činjenice među javnim mnijenjem zemlje Srbije da zločin nad Albancima odavno nije nikakav zločin, nego istovetna nacionalsocijalistička potreba koju je dragi g. Hitler imao kad su tzv. Jevreji u pitanju.

Da je drukčije, a nije, zar bi se tako efikasno-brzo zaboravile grobnice u Batajnici, hladnjače s albanskim leševima ili tek načeta groblja na kojima su nekad vežbali srpski specijalci? Govore o tome reakcije ovdašnjih nazi-partija, zvale se one SPS, SRS ili DSS, uz malo objašnjenje da su im lideri Milošević, Šešelj i Koštunica: svaka od pomenutih stranaka (koje, zajedno, na istovetnom istorijskom zadatku, pokušavaju da sruše Vladu Srbije) s gnušanjem je primila vijest o haškim optužnicama, zar da nam Carla del Ponte uzme ono što nam je najsvetije – četiri generala, sad, kad nam je njihovo ubilačko iskustvo najpotrebnije?

Srpska vlada, sjebana večitim prozivkama desničara, maestralno zbunjena osećajem za kompromis – trebala bi da reaguje promptno: da odmah, bez oklevanja, četvoricu uniformisanih pošalje u Hag i pokaže da nema čega da se boji. Ali, srpskohrvatski/hrvatskosrpski sindrom – “da malo pričekamo, da vidimo, suradnja s Hagom je u oba smera, ne možemo sve preko noći, što ako nam birači okrenu leđa…” – premijera Živkovića gura ka Račanu, u onu intimističku sferu gde obojica znaju što je Hag, ali u zagrljaju odbijaju da priznaju da se mora ono što se mora, Mladić ili Gotovina, po svaku cenu, bilo kad!

Zato u ovom času imamo no-go situaciju iz imbecilnih američkih filmova kad očekujemo da će srpsko pravosuđe, možete misliti, nepristrasno, neutralno i nesrpski suditi đeneralima; uopće, u Srbiji su glede ratnih zločina svih ovih godina donete dve (brojem: 2) pravosnažne presude, pa općenarodno-politički zahtev da se Herojima sudi u Srbiji, ispostaviće se, neće biti samo oslobađajuća nego nagradna presuda, recimo, Pavković se osuđuje na status Heroja i dobija medalju za zaklanih 850 Albanaca; Lazarević se osuđuje primanjem medalje Obilića i nagradom od deset dana turističko-granatnog putovanja po Kosovu; Sreten Lukić ima čast da obiđe svakog Albanca kojem je ubio porodicu i da ga u drugarskom razgovoru ubedi koliko je to značilo za oporavak Države… a Vlastimir “Hladnjača” Đorđević dobije nagradu “Ledo” jer je prvi otkrio da sladoled nije jedini proizvod koji se kamionima prenosi širom Srbije.

I, naravno, nakon svega, čuveno srpsko pitanje upućeno Hrvatima: a gde vam je Gotovina?

Pa posle recite da Srbi nisu fer, uvijek i na svakom zločinačkom mjestu!