Prkosna nepromišljenost

Stvorena je nepodnošljiva antihaška psihoza, u kojoj po svaku cenu valja odbraniti neke, u najmanju ruku, kontroverzne ličnosti poput generala Lukića i Lazarevića (Pavković i Đorđević su neinteresantni), a marginalizovati obavezu da se nepristrasno preispita eventualna njihova uloga u zločinima na Kosovu.

Najpre je mučninu u stomaku zbog saradnje sa Hagom osetio Koštunica. Sada lider DSS likuje ("Jesam li vam govorio!"), a na "stomačne tegobe" žale se i vlada Srbije, premijer Živković, ministri Mihajlović i Batić, general Krga, a "nešto se baš najbolje ne osećaju" ni doskora najortodoksniji zagovornici saradnje sa sudom za ratne zločine. Njima se u međuvremenu priključila "zabrinutost" vojnog i policijskog vrha, pa nastavi li se "epidemija" ovim tempom, eto prilike da se uskoro i Srbiji – smuči. Ne toliko zbog Del Ponteove koliko zbog neodgovornog ponašanja političara.

Može se, naravno, haškoj tužiteljici, a i sudiji koji je otpečatio optužnice protiv četvorice vojnih i policijskih generala, nekadašnjih perjanica Miloševićeve militarističke politike, zameriti da nemaju sluha za ovdašnje političke prilike, za reforme, koje, jelžte, hoće da zaustave, delikatan položaj u kome je trenutno "reformistička" vlada, da su ovim činom "obradovali" domaće nacionaliste, ksenofobiste i izolacioniste. Povrh toga, uticali da se ovih dana u Beogradu, i sa najzvaničnijih mesta, ponovo čuje već pomalo zaboravljeni Miloševićev govor "patriotskog prkosa antisrpskoj svetskoj zaveri".

"Kud baš sada.."

Od toga, međutim, nema mnogo vajde. Što god mi mislili, u Hagu naprosto intenzivno "rade svoj posao", optužnice se neće poništiti. Ovdašnjim političarima bi bilo bolje da sami odgonetnu zašto su odjednom toliko "iznenađeni", "zatečeni", čak "šokirani" nalogom da generali Pavković, Lazarević, Lukić i Đorđević budu poslati u Ševeningen. I vrapci znaju da istraga protiv bivše Miloševićeve vojne i policijske oligarhije traje poduže, da je u aprilu ove godine Del Ponteova te optužnice nagovestila, a nedavno i (neuspešno) pokušala da ih uruči beogradskim zvaničnicima.

Teza "kud baš sada kad su reformske snage na udaru" je pomalo otrcan izgovor. Pre svega, zbog manira da ovde "nikad nije pravo vreme" za neprijatne poteze. Podsetimo se koliko se galamilo onomad da "nije bio pravi trenutak" za hapšenje i izručivanje Miloševića Hagu, ni onda kad su mu se u Ševeningenu pridružili najbliži politički i državni saradnici, ali ni kada je Koštunica "iz bezbednosnih razloga" odbio da ukloni Radeta Markovića i Nebojšu Pavkovića, zbog čega Srbija trpi ozbiljne posledice.

Pokojni premijer Đinđić uveo je pragmatični manir da Srbija više ne sme biti talac i žrtva prošlosti i zločina njenih vodećih ljudi. Poslao je Miloševića u Hag i tim jednim potezom postigao više ciljeva: bivši gospodar Srbije prepušten je međunarodnoj zajednici, otvorio je put da vodeća vladajuća garnitura u Hagu položi račune. Država je dobila kredite i donacije, započeo je proces integracije sa svetom, kredibilitet zemlje bio je u stalnom usponu, pomislilo se da Beograd zaista želi da konačno raskrsti sa tragičnom prološlošću. Pošlo mu je za rukom i da Koštunicu izoluje kao glavnog protivnika saradnje sa Hagom.

Populističke igrarije

Njegova pogibija je donekle omela ambiciju da se čitav ciklus odgovornosti bivšeg rukovodstva dovrši slanjem vojno-policijskih stratega i egzekutora Miloševićeve politike. Sada sve to ide i teže i komplikovanije. Vlada je u međuvremenu zapala u velike nevolje, pa su njeni čelnici brže-bolje, za samo nekoliko dana nakon objavljivanja najnovijih optužnica, ozbiljno načeli kredibilitet svog prethodnika. Živković je, doduše, u nečemu uspeo: dizanjem prevelike prkosne prašine oko Del Ponteove, malo je relativizirao pritisak opozicije na vladu i parlament, donekle skrenuo pažnju javnosti sa skupštinske debate o poverenju vladi i dileme hoće li biti vanrednih ili redovnih izbora.

Međutim, što je na jednom mestu dobio, na drugom je višestruko izgubio. Svojim nespretnim (da li?), a, sasvim sigurno, ne baš preterano suptilnim i promišljenim izjavama, zaigravši na populističku kartu dodvoravanja većinskom (antihaškom) raspoloženju u javnosti, premijer i njegov ministar policije, pre svih, stvorili su utisak kao da su u međuvremenu i vlada i DOS prešli u tabor antihaških lobista, koje su, koliko do juče, optuživali da su inspiratori Đinđićevog ubistva. Kao da napuštaju kontinuitet Đinđićeve saradnje sa Hagom, stavljajući na kocku mnogo toga što je njihov prethodnik učinio, sve u varljivoj nadi da će delimičnom promenom (zaoštravanjem) kursa prema Haškom tribunalu preokrenuti svoj sada nimalo zavidan rejting u javnosti. Ili da će bar sprečiti da slanjem generala, pre svih Lukića i Lazarevića, neke istine (izostanak istrage o masovnoj grobnici u Batajnici, dunavskoj hladnjači, tzv. asanaciji mesta zločina) ostati u "nečijem sefu".

A šta se desilo: proradio je dobro poznati rečnik iz prošlosti, Koštunici omogućeno da pokupi kajmak za svoju "principijelnu" antihašku politiku, čuje se gromoglasno "ne damo heroja Sablje", kao što neki drugi nisu hteli svojevremeno ni da pomisle da NATO agresorima predamo "generala Sunce" (Pavkovića) ili "heroja otadžbinskog rata" (Lazarevića).

Ministar Mihajlović poručuje da on neće biti taj koji će Lukića i Lazarevića hapsiti i slati u Hag, a premijer, opet, posredno poziva građane da se priključe javnom protestu (demonstraciji solidarnosti???) policajaca na Trgu republike za "odbranu lika i dela Sretena Lukića". Ignorišući pritom upozorenja stručnjaka da je taj čin jako riskantan i neodgovoran, nezabeležen u demokratskom svetu, zakonski čak i nedopustiv. Time Živković, makar neformalno, sugeriše zaključak da glavni organizator (ili inspirator) ovog "neobičnog" skupa nije baš "spontanost" već sama vlada.

Prizivanje prevrata

Kad se tome pridodaju informacije o mogućoj pobuni u policiji i "uznemirenosti i pometnji u vojnom i policijskom vrhu", teško je oteti se utisku da vlast povlači poteze koji nam se mogu obiti o glavu. Stvorena je nepodnošljiva antihaška psihoza, u kojoj po svaku cenu valja odbraniti neke, u najmanju ruku, kontroverzne ličnosti, poput generala Lukića i Lazarevića (Pavković i Đorđević su neinteresantni), a marginalizovati obavezu da se nepristrasno – bez obzira na potonje, postpetooktobarske zasluge – preispita njihova eventualna uloga u zločinima na Kosovu.

Logična posledica te nepromišljenosti je upravo ono što se prošlog četvrtka desilo za parlamentarnom govornicom, kada je šef poslaničke grupe Arkanove stranke Dragan Marković zvani Palma pozvao vojsku i policiju da izvrše državni udar i ovu vlast pošalju ili u penziju ili u zatvore. Nekima se taj poziv učinio karikaturalnim, čak estradnim, ali stanje u Srbiji je trenutno rovito i nestabilno u meri koja kod običnog sveta izaziva krajnju zabrinutost i strepnju neće li se, pod određenim okolnostima, parlamentarna komika pretočiti u – surovu tragediju.

O tome, izgleda, malo ko trenutno ozbiljnije razmišlja. Čak ni javni tužilac kome, eto, ni reči izgovorene u direktnom TV prenosu nisu dovoljne da smesta reaguje.