Od viška ljubavi zverstva

Nacionalizam je narodima na Balkanu uvek donosio katastrofalne posledice, a veliko je pitanje i da li je u Srbiji nestao posle 5. oktobra 2000, ili se samo "presvukao", promenio taktiku i, zaodenut plaštom demokratizacije, postao "lukaviji" i "prepredeniji". Zašto o nacionalizmu i ratnim zločinima "u ime nacije" u Srbiji nerado govore, ili, bolje rečeno, ćute vlasti, intelektualna elita, pa i šire javno mnjenje, zapitali su se učesnici tribine koju su u Nišu organizovali Fondacija Hajnrih Bel, Helsinški odbor za ljudska prava i Resurs centar Niša.

U Srbiji je primetna ocena da je srpsko učešće u nedavnom ratu bilo "oslobodilačko" i da na srpskoj strani gotovo i da nije bilo ratnih zločina. Ali, ne sme se i dalje bežati od istine da je ratnih zločina i sa naše strane ipak bilo, kao što ih je u ratnim sukobima bilo na svim stranama, upozorila je Ljiljana Palibrk, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Ona dodaje da je lažna odbrana srpskih interesa ako se ćuti o srpskim zločinima, jer "zločini nemaju nacionalnost i ne smeju biti zaboravljeni, nekažnjeni i proglašavani za zastarele".

Profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu dr Draško Bjelica kazao je da "nijedan cilj ne može opravdati nijedan zločin, niti nijednog zločinca", u ime bilo čega da je činjen, pa ni onda kad se kaže da je "zločin odgovor na zločin". I svako bekstvo od odgovornosti za zločine, od reči kriv sam, kajem se, pogrešio sam, jeste moralni suicid najgore vrste, naglašava dr Bjelica.

- Početkom devedesetih godina, 90 odsto građana Srbije bilo je za ideju Velike Srbije, a bojim se da se do sada ništa nije mnogo promenilo, osim maski i taktika - upozorio je dr Bjelica.

Opasno je "zločine u ime nacije" u jednom trenutku tretirati kao zločine, a u drugom kao "zaslugu za narod", kaže sociolog mr Nenad Popović.

- Mi smo sada na ozbiljnom raskršću da li ćemo i dalje živeti u sopstvenim rovovima i s puškama na gotovs, ili ćemo živeti s drugima, makar ih i ne voleli. Neprestani rat sa svima koji nas okružuju i neprestani strah od njih ne vode ničemu dobrom - naglašava mr Popović. U našoj javnosti, u medijima, Hag je, uglavnom, prisutan povodom optužnica i u vidu negativnih reakcija na te optužnice, a retko povodom presuda sa precizno obrazloženim zločinima - kaže Popović, napominjući da nije svejedno kakvo se javno mnjenje stvara oko Haga.

Ne treba idealizovati međunarodno pravosuđe, pa ni Haški tribunal, ali je ključno pitanje za nas da "ne sme biti zločina koji nema svoje roditelje". Ono što mi ovde sada govorimo za generale Lazarevića ili Lukića, oni tamo govore za svog Gotovinu, i zato se zalažem za "vrlo morbidan princip" koji glasi: Svaki leš mora da pronađe svog ubicu - kaže novinar "Vremena" Teofil Pančić.

- Građani su svojevremeno glasali i za Miloševića i Šešelja i moraju da se osećaju odgovornim ako su projekti i programi ove dvojice vodili u zločine. Istovremeno, ako se sada zadovoljimo činjenicom da su pomenuta dvojica već u Hagu i da se priča o ratnim zločinima tu i završava, onda nam se mogu desiti neki novi Miloševići i Šešelji. Dalje, ne smemo zaboraviti da je Milošević fenomenalno poznavao mentalitet ovog naroda i govorio je ono što je narod voleo da čuje - kaže Pančić. On dalje upozorava da Milošević nikada ništa loše nije govorio o drugima i govorio je samo o ljubavi za svoju zemlju i narod. Njegov govor nije bio govor mržnje, ali se služio ništa manje opasnim govorom "ljubavi za nas same i ono što je naše". Uostalom, i svi naši nacionalisti ponavljaju kako ne mrze druge, nego samo vole svoje - podseća Pančić.

Nije Milošević bio kriv za sve, on je bio samo vođa jednog opasnog projekta, podržavan od mnogih, pa i od naših elita, smatra kolumnista "Republike" Bojan Brkić, uz napomenu da moramo priznati da smo imali "inflaciju nekažnjenih zločina".

Vojni analitičar Stipe Sikavica kaže da je pre nego što je bukvalno "sklonjen iz vojske", jasno video kako se "oficirski kor približava Miloševiću bez ikakvog kritičkog odnosa prema 8. sednici i svega što je posle te sednice počelo da se valja zemljom Srbijom". A na drugoj strani, Sikavica kaže da je bio svedok žustrih reagovanja u vojnom vrhu na zahteve "Mladine" i Janeza Janše, koji su u vidu "omladinskih inicijativa" stizali iz Slovenije. Ali, ja sa ovakvim imenom i prezimenom, šta god da vam kažem ovde u Srbiji, teško da ćete mi verovati, napomenuo je Sikavica.

Učesnici niške tribine složili su se da umesto aktuelnog zataškavanja, u javnom mnjenju Srbije treba oživeti ozbiljnu raspravu o ratnim zločinima iz sopstvenih redova, ne gledajući da li i kojim tempom to rade u komšiluku s kojima smo ratovali.