Nema više ekskurzija

Morcheeba je prvi put osetila ukus uspeha sredinom 1990ih, u doba najvećeg uspeha trip hopa, ali bend se od tada značajno udaljio od tog žanra. Fiona Sturges razgovarala je sa Morcheebinom pevačicom sanjivog glasa, Skye Edwards, o njihovom osobitom putu ka uspehu.

Na Brajtonskoj plaži duva povetarac, a Skye Edwards, Morcheebin baby-face vokal sirupskog glasa, provodi nekoliko dana kod kuće sa svoje dvoje dece, Jaegerom (7) i Kiki (5). Ova minijaturna figura, elegantno odevena u dugački džemper na zakopčavanje, deluje odsutno dok se šeta po šljunku.

"Popodne idemo u Prag da sviramo na njihovom festivalu," kaže sa uzdahom. "Upravo sam se dogovorila sa školom da moja deca odsustvuju tako da ih vodimo sa sobom, mada nastavnici nisu bili presrećni. Maltene celu prošlu noć smo proveli pakujući se."

Ako je naš intervju pridodao njenom današnjem stresu, Edwards je previše fina da bi nam to rekla.  Ona obično pušta ostatak benda, Paula i Rossa Godfrey da pričaju. Braća su trenutno u Evropi na odmoru, tako je ona sada portparol grupe. Možda ćete pomisliti da je to lako za pevačicu koja je naviknuta da nastupa pred ogromnom publikom, ali Edwards je neverovatno stidljiva i prosto isijava nelagodnost. Kada ne može da nađe odgovor na pitanje, počinje da se smeje, a zatim se beznadežno zagleda u svoja stopala. Osećam se kao neki istražitelj koji primenjuje metode mentalne torture.

Mocheebina sanjiva mešavina hip hopa i funka prvi put je doprla do ušiju javnosti u decembru 1995 sa singlom "Trigger Hippie". Njihov debi album Who Can You Trust usledio je sledeće godine, čime su zapečatili poziciju izvođača letargičnog, downbeat trip hopa. Oni su doneli zvuk chemical generacije u downu; muzika za post-party društvo.

Međutim, osam godina i četiri albuma kasnije, na Morcheebu mnogi i dalje gledaju kao na snabdevača lakog trip hopa. Taj termin je prvobitno korišćen da bi se opisao avetinjski zvuk koji su doneli bristolski Portishead i Tricky, ali ga je posle usvojila i gomila drugih bendova.

Ovo krivo shvatanje i dalje postoji uprkos činjenici da Morcheeba sa svakim novim LP-jem čini stilski preokret. Njihov album Big Calm iz 1998. spojio je folk, country i hip hop, dok se na Fragments of Freedom iz 2000. Edwards transformisala u disko divu. Na albumu Charango, koji je izdat prošle godine na oduševljenje kritike, pojavljuju se Kurt Wagnero iz Lambchop i reper Slick Rick. Ploča ima specifičan latinoamerički prizvuk. Edwards insistira da te promene manje predstavljaju ponovna otkrića, a više jednostavan lek za dosadu.

"Definitivno bi bilo dosadno kad bismo počeli da se ponavljamo" kaže ona dok u kafeu opušteno srkuće čaj od metvice. "Mislim da smo posle našeg prvog albuma shvatili da nešto mora da se promeni. Sve te pesmo danima sviramo po turnejama. Kada bi sve zvučale isto, poludeli bismo."

Edwards takođe naglašava da, nasuprot popularnom verovanju, Morcheeba nije mainstream proizvod. Uprkos tome što su prodali preko milion albuma u Britaniji i dva miliona u svetu, oni su i dalje u čudnoj poziciji da nikada nisu imali hit. "I dalje nas ne puštaju na Radio One," kaže s tračkom rezignacije. "Uspeli smo da rasprodamo Brixton Academy dve noći za redom, ali velike radio stanice ne puštaju naše ploče."

Čak i danas, kaže Edwards, fanovi koji ih nisu videli uživo ne bi uspeli da ih izdvoje iz mase. "Nikad me ne primećuju na ulici, i u stvari mi je drago zbog toga. Nikako ne bih volela da me nepoznati ljudi zaustavljaju u supermarketu."

Stoga možda deluje ironično da bend koji nikad nije imao pristojnu poziciju na top listama i koji ostaje anoniman čak i za svoje fanove, odluči da izda kolekciju najvećih hitova. "Znam," smeje se. "Ali činjenica je da mnogo ljudi voli naše ploče. Posle osam godina u bendu, mislim da imamo mnogo pesama na koje možemo da budemo ponosni."

Nakon albuma Who Can You Trust i Big Calm usledile su turneje od po 18 meseci. Oni su od tada mnogo puta nastupali u Americi, Kini, Japanu i Australiji i svirali su na svakom važnijem pop festivalu u svetu. Srećom, bend je uspeo da se adaptira na život s koferom u ruci i spavanje u autobusima.

"Pre nego što sam počela ovo da radim, jedino gde sam putovala bile su jednodnevne ekskurzije u Kale u Francuskoj," kaže Edwards i smeši se. "Ja sam obična devojka sa East Enda koja nigde nije bila. Zaista sam bila uzbuđena kad smo odlazili na sva ta mesta. Kada sam čula da idemo u Ameriku, to mi je bila najuzbudljivija stvar na svetu."

Pre nego što je postala član Morcheebe, Edwards je imala sasvim drugačije ambicije. "Htela sam da budem modni kreator. Išla sam ne večernje časove na London College of Fashion. Posle toga sam dobila posao u Tooting gde sam pravila haljine za kineske balove."

Uporedo s tim poslom, u periodu od šest meseci bila je prateći vokal u jednom funk bendu po imenu Flytrap, ali nakon godinu dana šutnula je kreiranje haljina i kupila svoju prvu gitaru. "Moji prijatelji su mislili da će me to brzo proći, pa sam morala da im dokazujem da nisu u pravu," smeje se. "Imala sam neku knjigu sa hitovima iz osamdesetih. Na kraju sam uspela da spojim par akorda i u njih sam ubacila pesme koje sam pisala."

U međuvremenu je na jednoj žurci u Londonu srela kompozitora i DJ-a Paula Godfreya i njegovog brata Rossa koji je svirao gitaru. Na preporuku zajedničkog prijatelja, oni su pozvali Edwards da dođe na audiciju za njihov bend. Od tada, braća pričaju da su se "istopili" kad su čuli njen glas.

"Oni su već imali nekoliko napisanih pesama," kaže ona. "Jedna od njih bila je 'Trigger Hippie'. Bila sam šokirana time kako mi glas zvuči. Morali su da uspore pesme i skinu dosta instrumenata da bi moj glas mogao da se čuje kako treba."

Kada je Morcheeba potpisala za jednu diksografsku kuću, Edwards je ostala trudna sa Jaegerom. Bend je bio toliko uplašen da će im propasti ugovor da su odlučili da o tome ne govore. "Sećam se da smo jednog sunčanog dana otišli na Portobello Road da napravimo neke promotivne fotografije. Obukla sam veliku cvetnu haljinu i držala sam ogromnu gitaru koju nisam ispuštala iz ruku. Nadala sam se da niko neće primetiti."

Ako donošenje deteta na svet paralelno sa izgradnjom karijere pop pevačice nije bilo dovoljno komplikovano, iskustvo s Jaegerom na turneji vrcalo je od problema. "Jednog dana u autobusu, kad smo bili na putu za San Francisko," priseća se Edwards, "Jaeger je počeo da posrće, a zatim je pao. Pomirisala mu dah i shvatila da miriše na vodku. Ispostavilo se da je moj prijatelj, koji mu je spremio flašicu, slučajno pomešao mleko s vodkom umesto s vodom. Svi smo izbezumljeni. Na sreću, od tada nije dotakao alkohol."

Imajući u vidu koliko je Edwards stidljiva, nije li posao frontmena jednog pop benda neobičan potez u karijeri? "To je kao kad se plašite paukova, a onda gurnete ruku u punu teglu da bi ste to prebrodili," odgovara. "Sećam se naše prve svirke u Jazz Cafeu 1996. Trebalo je da nastupimo za nekoliko minuta, a ja sam sedela toaletu s pumpom za grudi, pokušavajući da smanjim sise. Od svega me je bilo užasno sramota. Tada sam uzimala neke kapi na bazi trava da bih se smirila. Još uvek sam nervozna kad izlazim na binu, ali počela sam da shvatam da to nije pitanje života i smrti. To je u stvari samo pop muzika, zar ne?"

Kompliacija 'Parts of the Process' i DVD 'From Brixton to Beijing' objavljeni su 30. juna.