Duel za pamćenje

Svakakvih smo se čuda ovde nagledali na televiziji pod firmom "sučeljavanje mišljenja", u zlim političkim i još gorim ekonomskim godinama kraja onog i početka ovog veka. Moglo bi se reći da nas ništa ne može iznenaditi, što će reći da smo potpuno otupeli. I taman kad pomisliš da je sve uzalud, jer su "i ovi isti kao i svi oni pre njih" dogodi se sreda uveče, 16. jul, srce leta, opet tropske vrućine.

Pršti televizor, nacija se nabila ispred njega. Đelić / Dinkić.

Neko da vidi kako "oni ruše sami sebe", drugi da potvrdi kako su "potpuno isti kao i oni pre njih", treći da se razočaraju u kraj "jednog divnog prijateljstva"... Ali, većina je ta dva sata bila prikovana za TV ekran držeći palčeve Bojani Lekić da je ne satru - iz čistog, golog instinktivnog i intuitivnog razloga.

O koži naroda se radi, o putu koji je započet i čije bi prekidanje vodilo u definitivni sunovrat. Jeste, znaju to i najveći dosomrsci: teško se živi, ali je lepo kad su radnje pune pa se ne dreždi u onim psihoubijajućim redovima, kada vidiš da se oko tebe grad gradi, nešto sređuje, malim koracima "svakog dana u svakom pogledu" delić građanskog života prodire u zverski osakaćene duše...
Gledali smo ih, videli smo. Dva snažna momka, pametni, emotivni, oštri, elegantni. Da nije tema "Vlada Srbije / monetarna politika Republike" osećaj bi bio jednak onome kao kad dve moćne umetničke ličnosti protresaju određeni estetski ili filozofski problem, obe pokrivene jakim ličnim delima zasnovanim na istim premisama.

Ipak, ovaj dijalog je mogao i bez nekih prejakih reči o majkama, lažima, govorima na sahranama... Sagovornici su simpatije javnosti dobijali na činjenicama, ali ih brzo i gubili na diskvalifikacijama. Tako je to kad ovde ne raste engleska trava.

Možda će ministra i guvernera ovaj duel koštati i karijere, ali je javnost, u svakom slučaju, na ogromnom dobitku. Jer, ništa više neće biti isto u dijalozima, sučeljavanjima, raspravama, panelima koji će uslediti na našim mnogobrojnim televizijama. I niko više neće moći da proda gledaocima rog za sveću, makar bio dijaloški uglađen ili prostački verbalno superioran nad sagovornikom. Đelić i Dinkić su postavili nove standarde. Sve što bude spod njihove letve, neka ni ne pokušava da skoči.
Bio je to dijalog za pamćenje. Otvorenost do srži, osećajnost koja natapa činjenice makroekonomskih i egzistencijalnih pitanja ovog prostora. U tom smislu neće biti ni važno ko će biti novi guverner, ni da li je ministar finansija izmanipulisan od pokvarenih političara.