Mi smo na nivou deteta od pet godina

Društvo smo bez budućnosti, reda i pravde gde vladaju zakoni džungle i pravo jačeg koji uzima sve. Moramo se kao Nemci žrtvovati za zajednički cilj

Da li smo i koliko zreli kao pojedinci, šta nas karakteriše kao kolektivno ponašanje i na kom smo stadijumu razvoja kao društvo, malo ko od nas se pita. Možemo samo nemo da konstatujemo da nam je loše, sa tendencijom još goreg. Koliko je svako od nas doprineo da tako bude, niko se ne pita. Uglavnom je lakše da za sve svoje promašaje, kao pojedinci ili društvo, okrivimo nekog drugog. Uglavnom neprijatelje, a vrlo često ni prijatelje ne poštedimo. Kako kaže dr Vuk Stambolović: "Živimo u društvu, ovako kakvo je". Društvu bez budućnosti, društvu gde za moćne pojedince zakoni ne važe, a naše odnose karakterišu nasilje prema slabima i nemoćnima.

Na kom nivo je trenutno naša kolektivna svest i kako se to pokazuje?
- Kolektivno se veoma malo stvari promenilo u odnosu na bivši režim, zapravo nije se promenilo ono osnovno, a to je nešto što se zove gravitacioni centar ovog društva koji spada u egocentrični nivo psihosocijalne egzistencije. To znači da su osnovne karakteristike skoro svih sredina: egocentričnost, nasilje u odnosima i težnja ka maksimalnoj manipulaciji i eksploataciji drugih ljudi.

Kako se to na određenim nivoima pokazuje ?
- Naravno da nije svako u stanju da bude egocentričan, da eksploatiše drugog. To može samo onaj ko je jači. To je zakon džungle, pravo jačeg, gde jači rade šta hoće. On funkcioniše po principu "sviđa mi se, ne sviđa mi se". To je društvo u kome nema budućnosti, postoji samo danas i nema osećaja krivice i odgovornosti. Uvek je neko drugi kriv. Političari su u toj poziciji moći. Postoji uzak krug onih koji imaju moć i masa onih drugih koji je nemaju. Naravno, oni koji nemaju moć istresaju se na drugima i to na onima koji su slabiji od njih. To su uglavnom žene, deca i starci, nemoćni i nezaštićeni.

Na kom nivou razvoja se nalazi naše društvo ?
- Postoji paralelizam između razvoja društvenih zajednica i razvoja čoveka pojedinca, svakog od nas. Znači, nivo našeg društvo je na nivou deteta između dve i po i šest godina. To je vreme kada je dete egocentrično. Ego nema granica, dete maksimalno manipuliše roditeljima i ispoljava bes, dok mu se ne udovolji. Mi na decu u tom uzrastu gledamo drugačije, imamo razumevanja za njihovo ponašanje. Naše društvo se faktički nalazi na tom nivou razvoja. To je život bez sigurnosti u kome ne postoji sutra, nema sistema vrednosti. Jedini zakon je zakon džungle, gde jači uzima sve.

Kakve promene treba da se dese?
- Težak je prelaz u sledeći nivo u koji treba da uđemo. To je onaj period u koji smo svi ulazili sa šest-sedam godina, a to znači učenje odgovarajućih uloga i zadataka. To je ono doba koje se kod nas zove porodično vaspitanje, gde se uči šta je dobro, a šta loše, šta se sme, a šta ne sme. Tu se uči osnovni sistem vrednosti, kao temelj bez koga nema daljeg napretka. Ne može se živeti u društvu egocentrizma i nasilja.

Kako dalje iz takvog stanja?
- Mora da dođe do stepena koji se u psihologiji zove "nivo uloga i zadataka". Zbog potrebe da pripada porodici, dete prihvati sistem vrednosti. Mi kao društvo treba da uđemo u nivo psihosocijalne egzistencije za koji su karakteristični red i pravda. Naglašavam, bez pravde nema reda, bez pravde ulazi se u jedno drugo nasilje, u razne vrste diktatura i ekstremne utopije

Prvo, treba da postoje ljudi koji vode zemlju, koji tačno znaju gde smo i gde treba da idemo. Nisam siguran da vidim nekoga ko to zna. Malo je ljudi među političarima koji su svesni pravca kojim treba da krenemo kao društvo.

Kako Vi vidite taj pravac?
- Iz perioda maksimalne egocentričnosti društvo treba da uđe u period žrtvovanja, kada će najveći deo stanovništva biti spreman da se odrekne nekih ličnih projekata i ciljeva zarad opšteg dobra. Da bi ljudi to mogli, oni pre svega moraju da osećaju sigurnost. Pojedinac mora da bude siguran da se društvo za svakoga brine i da je svako zaštićen. Ljudi će biti spremni da to učine ukoliko im se obezbedi sigurnost života i imovine, a rad i doprinos poštovan.

Koje su to vrednosti?
- Jedna od ključnih vrednosti su autoriteti, ali pravi. Nije svako autoritet, nema svako znanje da bi bio poštovan i koje je potrebno kao pokretačka poluga. Potrebno je da društvo bude spremno da kazni sve one koji nepoštuju red i pravdu, bez obzira na kojoj lestvici se nalaze. Ne sme da bude zaštićenih, niti onog, ja sam jači i mogu da radim šta hoću zato što sam u toj poziciji. Mora se obezbediti pravda koja nije od sada pa na dalje već i za sve ono što je do sada loše učinjeno. Ne može niko nekažnjen da prođe, jer mi smo mala sredina i znamo kako je ko šta postao.

Šta ako za to nemamo snage i spremnosti?
- Postoji opasnost, pošto je prelazak veoma težak, da se uđe u regresiju i to na plemenski nivo. To je ono, što prosto mami iz ovog strašno nesigurnog života. Plemenski nivo oslanja se na tri dominantna elementa: na mitove, pretke i naš narod. Narod, to je pleme, to je sigurnost među svojima, oni vam obezbeđuju neku osnovu preživljavanja, ali za uzvrat treba da ostanete među njima.

Mi više očigledno ne možemo to sami da prevaziđemo, da li je svet spreman da nam pomogne?
- Pomoć sveta je neophodna, kao što sam već rekao, svest ovog društva je takva da je neophodan roditelj ili tutor. Bez nekog mudrog vođenja sa strane, ne možemo sami. Na žalost, ja ne vidim roditeljski stav, jer je tu potrebna ogromna ljubav da bi se "dete" prevelo u drugi nivo uz obezbeđen osećaj sigurnosti i zaštićenosti.

Vlast kratko da traje

Izbori su potrebni da bi se menjala vlast. Na ovom nivou na kojem smo potrebno je da vlast što kraće traje. Šansa da čovek počne da se suočava sa odgovornošću je drugačiji način razmišljanja. Bilo bi idealno kada bi smo imali veoma često izbore, da ljudi koji su na vlasti imaju veće mogućnosti za neko promišljanje o vremenima kada nisu na vlasti. Jer, čini mi se da sada, kada su na vlasti, uopšte ne razmišljaju.

Kako su to drugi uradili

Nemci su posle Drugog svetskog rata bili u specifičnoj situaciji. Oni su sve izgubili, ali su disciplinom i vrednim radom uspeli da organizuju novo društvo i državu. Potreban je jedan dugogodišnji vredan rad u kome nagrada dolazi kasnije. Kod nas bi trebalo prvo da se promeni svest ljudi, da svi osećaju da se žrtvuju za nešto što je vredno, za neki zajednički cilj. Ali taj cilj treba da bude i lični, nije to samo cilj nekog vođe. To je cilj koji obuhvata sve, a prevashodno da će naša deca živeti bolje.