Otpor lošem životu

Da li su neki socijalni slojevi u Srbiji više zainteresovani za uspeh reformi, dok neki, zbog promena koje one donose, i nisu? Da li su najneobrazovaniji na čelu liste protivnika promena, ili su to oni na višim lestvicama, samo što je njihov otpor prikriven? Centar za razvoj civilnog društva iz Zrenjanina, u pokušaju da odgovori na ova pitanja, organizovao je sociološku raspravu o stavovima pojedinih socijalnih grupacija prema ciljevima tranzicije.

Povod za razgovor bili su rezultati jedne ankete o otporu reformama među najnižim slojevima – nekvalifikovanim i polukvalifikovanim, zaposlenim i nezaposlenim radnicima., Dr Vladimir Ilić, rukovodilac istraživanja, došao je do podataka o visokoizraženom egalitarizmu i još nekih netržišnim opredeljenjima ovih socijalnih grupacija, ali u raspravi je preovladalo mišljenje da ishod reformi ipak više zavisi od ponašanja ostalih slojeva. Ilićev kolega sa Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Vladimir Vuletić, tako, smatra da na smer promena više utiču srednji slojevi. Niži slojevi, naime, nemaju nikakvu društvenu moć, dok je srednji, ipak, imaju.

Sociolog politike mr Jovo Bakić, pak, smatra da u srednjim slojevima postoji otpor reformama, ali su među njima i značajni reformski potencijali. S druge strane, među nekvalifikovanim i polukvalifikovanim radnicima su značajni otpori, ali i jedva postojeći kapaciteti za promene. Vladimir Vuletić se, međutim, saglašava sa Ilićevim zapažanjem da su najniži slojevi lako podložni manipulacijama, recimo nacionalista. Ali što se otpora ove grupacije reformama tiče, oni ih, kaže Vuletić, "iskazuju pre svega prema lošem životu".

Riba od glave

Isto tako, Dimitrije Boarov, kolumnista nedeljnika "Vreme", iznosi utisak da je deo srednjeg sloja, koncentrisan u velikim sistemima, poput elektroprivrede i naftne industrije, veoma malo zainteresovan za promene. "To je ta oaza etatizma i socijalizma koja blokira reforme", smatra on, dok mr Đorđe Vukadinović, glavni urednik časopisa "Nova srpska politička misao", kaže da "kao što riba smrdi od glave", tako se i otpori ideologijama ne stvaraju u deklasiranim društvenim slojevima nego u glavama intelektualne i političke elite.

– Razgovori o nosiocima otpora reformama traže najpre odgovor na pitanje kakve su te reforme – primetio je Vukadinović, podsećajući da su neki eksperti izrekli veoma negativne ocene o dosadašnjim dometima ekonomske liberalizacije u Srbiji. Što se standarda stanovništva tiče, u tom pogledu nema zadovoljavajućeg napretka, a u političkom domenu do drastičnih promena je došlo prvenstveno u spoljnopolitičkoj orijentaciji zemlje.

Na ostalim područjima – "crta" uglavnom nije podvučena. Umesto snažnog reza, imali smo, naime, dve polovične promene, jednu krajem osamdesetih, drugu krajem devedesetih (5. oktobar), koje su sačuvale, i personalno i ideološki, veoma slične kadrove. To je naročito vidljivo u finansijskoj sferi (ekonomski savet predsednika SCG to pokazuje), ali i u medijskoj, a delimično i političkoj. Te snage i ti centri moći mogu biti veći izvor opasnosti za demokratsku tranziciju nego najniži socijalni slojevi.

– Za sudbinu reformi izuzetno je značajno istražiti prirodu interesa ljudi na vlasti – primećuje dr Jovan Komšić i objašnjava: – Iz ugla vladajućih elita možda ćemo dobiti pouzdanije odgovore na pitanje da li će neko ,političko preduzeće’ koje proceni da gubi šanse u bloku na vlasti, a taj blok se zove reformski, posegnuti za jačim stepenom nacionalizma da bi sačuvalo svoje pozicije. To je utoliko pre moguće zato što pod teretom dvostruke bede, od siromaštva i korupcije, najniži slojevi postaju lak plen raznih manipulacija.

U raspravi o reformama posebno je bilo reči i o tome koliko strani činilac utiče na njihov karakter. Vladimir Ilić je konstatovao da je taj činilac dominantan, pa bi se moglo reći da je međunarodna zajednica, u krajnjem – naš "vladalac". Jovan Komšić je takođe pomenuo da su ovdašnje elite, realno gledano, neautonomne, jer moraju da se prilagođavaju datim pravilima igre, dok Dimitrije Boarov kaže da mu se ne dopada ta ocena da je međunarodna zajednica "vladar ovdašnji". Pokojni premijer Đinđić je jednom rekao da velike sile određuju "klimu", ali unutrašnji činilac je taj koji prilagođava postojeće resurse "klimi", primetio je Boarov.

Pažljivo s pritiscima

"Vlast" međunarodne zajednice prema pojedinim zemljama se, valja i to reći, u velikoj meri iskazuje kroz politiku uslovljavanja. Ta politika se vekovima vodi, a poznata je kao imperijalna politika, podsetio je Đorđe Vukadinović. Dopuštam, dodao je on, da aktuelna politika uslovljavanja ima drugu motivaciju od običnih imperijalnih ciljeva, ali da bi imala drugu motivaciju ona mora biti samoograničavajuća, što nije lako postići, jer ograničavanje i moć jedno s drugim teško idu.

– S politikom uslovljavanja problem je u tome što ako ste previše nestrpljivi, pa hoćete da brzo dođete do rezultata, "lipsaće vam kunić", primećuje Vukadinović.

Jovo Bakić smatra da su interesi EU i SAD, kao vodećih svetskih faktora, prema Srbiji (SCG) različiti. Interes Evropske unije nije, smatra Bakić, da postavlja suviše teške uslove SCG, a i stav ovdašnjih građana prema EU je pozitivan, za razliku od stava prema NATO, koji se poistovećuje sa SAD.

Đorđe Vukadinović, pak, smatra da s politikom uslovljavanja ne treba preterivati, ne samo u oblasti ekonomije, zbog neželjenih posledica po "kunića", nego i u političkoj sferi. Jer, ako se insistira na brzom i potpuno političkom zaokretu i diktatu, onda to može da bude i kontraproduktivno nestrpljenje, sa opasnostima od novog oživljavanja nacionalizma, populizma i ksenofobije.