Tikvice i pijavice

Društveno-intelektualno-politički gledano, ovde takođe kao da vlada kalmo bonaca, što je nekako najvidljivije bilo u noći i u danima posle referenduma. Među ovdašnjim komentatorima gotovo da nije bilo nikog ko nije bio bar ozlojeđen, a šansa da vidite nekog ko se iskreno obradovao eksploziji sreće ljudi u crnogorskim gradovima bila je manja od mogućnosti da vam u sporu oko pet ari placa u Srbiji presude u razumnom roku. Bilo je tu i pretnji, suludih proročanstava, žuč je kipela, čirevi pucali, ali to nije ništa što u devedesetim već nismo videli. Ono što dosad ipak nije bio slučaj, a što me je, recimo, veoma razočaralo, jeste činjenica da se ovog puta na bananu okliznuo i deo onog što bi trebalo da je intelektualna elita Srbije. Tako sam se u raznim razgovorima vođenim u nedeljama koje su sledile sa ljudima za koje sam sigurna da takav epitet zaslužuju, naslušala priča kako je crnogorsko osamostaljivanje budalaština jedna, da je Crna Gora kao opština Vračar, da tako nešto ne postoji na svetu (osim eventualno u slučaju Zanzibara), da im je Milo svima prodao priču da će nezavisnošću ne znam šta da dobiju, a neće dobiti baš ništa, da je to Milov politički projekat da bi i dalje ostao na vlasti i tako do u beskraj.

Vremenom se nekako ovde navikneš da na volej dočekaš i na sprdnju okreneš sve priče o Velikoj Srbiji, SR na moru i CG na Dunavu, neferendumu, prodaji vere za večeru, zaveri CIA i Vatikana i drugim navijačkim transparentima. Ali šta kad glupost, nepromišljenost ili ostrašćenost dolete od onih od kojih se, s razlogom, očekuju hladne, razumne i prosvetljujuće poruke? Nisam mogla da se ne zapitam kako je moguće da neki od ljudi koji se zalažu za prihvatanje odgovornosti za ovo što nam se dešavalo poslednjih 15 godina, koji se bore protiv predrasuda, stereotipa, diskriminacije, protiv mržnje i gluposti, koji jesu druga Srbija, na ovaj način govore o ljudima koji su im praktično istomišljenici, o onoj drugoj Crnoj Gori? O normalnim mladim ili ljudima srednjih godina koji, aman, znaju šta hoće i kuda bi da idu, koji bi da igraju fudbal, vaterpolo ili košarku pod svojom zastavom, da pevaju svoju himnu. Koji tvrde (sasvim legitimno) da smo i dalje braća, ali da nam kese nisu više sestre i da ne žele da nose hipoteku tuđih zločina na svojim leđima. Kako to da se niko od tih ljudi koji se zaista brinu za ono što se dešava Srbiji nije spustio na zemlju pa upitao kad smo to poslednji put videli crnogorskog državljanina hrvatske ili albanske nacionalnosti da je došao na univerzitet u Beogradu da studira, da se zaposli, da bude nešto (i šta to onda govori o slobodama u Srbiji)? Ako imamo 50.000 vikendica u Crnoj Gori, i Crnogorcima ovde uskratimo određena prava, i oni će možda gledati da nam u najmanju ruku povećaju ionako visoke poreze na nekretnine pored obale (ako ne bude i nešto gore), zar ne? I zašto, pitam se, sva ta žuč nije otišla prema onima koji su odgovorni, ka ovim našim što mjauču kod EU da nas stavi na "belu šengensku listu", a istovremeno iza leđa Crnogorcima mašu tvrdim graničnim režimom, uvođenjem radnih dozvola, uglavnom raznim uskraćivanjima prava? Zar smo zaista svi u ključnom momentu zaboravili na princip slobode kretanja ljudi, roba i kapitala, jedan od stubova EU?

Svako ko je ikada duže vreme proveo i proputovao po Crnoj Gori uočio je strašne razlike u mentalitetu, opredeljenjima i sistemima vrednosti severa i juga. Izborni rezultati govore da su ljudi koji su glasali za zajednicu SCG pretežno oni sa severa Crne Gore – to su mahom oni koji studiraju u Beogradu u neograničenim količinama i upravo oni čije su plemenske veze (a shodno tome i mesta u studentskim domovima, nalaženje posla, napredovanje u službi, zaposedanje raznih funkcija, beskrajno zapošljavanje rođaka), tačnije osećaj nemoći normalnih ljudi u Srbiji pred tim plemenskim vezama, srozale ugled svih Crnogoraca. A to su ljudi koji će u većini, ne brinite se, i dalje Srbiju smatrati više svojom zemljom nego samu Crnu Goru, čije su sad i de jure državljani, i uvek biti veći Srbi i od samih Srba. Oni će i dalje, zahvaljujući ugovoru o specijalnim vezama, sličnom onome koji imamo sa Republikom Srpskom, a koji će, videćete, brzinom svetlosti biti sklopljen, i dalje nesmetano napuštati svoje čuke, dolaziti u (njihov) Beograd i ovde puštati korenje. S druge strane, zahvaljujući i državljanstvu samostalne države, iako za to nisu glasali, vući će i sve povlastice iz tekovina zemlje čiji su građani (npr. Crna Gora će pre Srbije nastaviti pregovore o pridruživanju EU, a verovatno i pre Srbije dospeti na "belu šengensku listu"). Paradoksalno, u novoj realnosti, kojoj su se zdušno opirali, živeće još udobnije nego što su živeli u doba zajedničke države.

Ali, pitanje izbegavanja primene dvostrukih aršina u davanju prava našim i njihovim Crnogorcima, pitanje načina mirnog razračunavanja sa plemenskim mentalitetom i njegovim derivatima, oplemenjivanje gorštaka i model uspešnog suprotstavljanja stvaranju burazerske države, ovde niko nije našao za shodno da iznese ili prokomentariše. Zato što deo domaće intelektualne elite izgleda smatra da sve što je u vezi sa Crnom Gorom (pa i oni koji su izvojevali ne samo samostalnost, već i jedan pravac dalje modernizacije i demokratizacije svoje države i društva) dovoljno je nazvati jednom običnom budalaštinom...

Da ipak malo pojasnim šta smatram domaćom intelektualnom elitom. Smatram ljude posle čijih govora, akcija, reagovanja, knjiga i članaka imam katarzičan osećaj. One ljude koji bez straha viču:"Car je go!" One koji su svojevrsni kanal za energiju, ventil za frustracije građana jer uočavaju i reaguju kada se zloupotrebljava aparat državne moći, kada se krade iz državne kase, kada se radi na štetu građana, kada se donose i usvajaju nakazni zakoni, kada se manipuliše medijima, kada se ne kažnjava zločin, kada se ne suzbija organizovani kriminal... One ljude čije su misli i dela plodno tlo za rasad novog, zdravog patriotizma. Ako je onda rezultat crnogorskog referenduma ovako odjeknuo među nekima od najboljih koje Srbijica danas ima, pitam se kako li će onda među njima odjeknuti otcepljenje Kosova u decembru? Hoće li najbolji među nama ćutati? Ili će izaći i usijane glave aklamacijom podržati predlog o proglašenju okupacije? Hoće li onda tako modernoj i osvešćenoj Srbiji kiseonik definitivno biti zavrnut? Hoću reći, ako se stavovi intelektualaca o ključnim pitanjima u ključnim momentima izjednače sa stavovima prodavačica tikvica sa Palilulske pijace, onda to definitivno znači ne da nam je veoma loše, nego da ni puls više nemamo - svi smo onda kalmo bonaca.. More kao ulje...

Srbiji se četiri godine posle 5. oktobra dogodila restauracija, što znači da se evo već dve godine na plavoj pučini ljuljuška teret ratnih zločina, povampirenje mafije, nasilje nad neistomišljenicima, gomila nerešenih afera, bahatost i osionost intelektualno ograničenih aparatčika, stvarna vlast u rukama ljudi iz senke, stalni osećaj nepravde i nekažnjivosti, a tu je i omasovljeni podvodni ribolov... U tom duhu valja posmatrati i poslednja istraživanja javnog mnjenja, prema kojima je (neposredno nakon crnogorskog referenduma), glasačka apstinencija u Srbiji skočila na skoro 60%, kao i ono što nam ona govore. Ako je budalaština ono što kao alternativu nude i neki od najboljih među nama, to onda sve više građana (sasvim razumno) zaključuje da izbori nisu način na koji ove stvari treba rešavati. Izbori ponovo nisu instrument kojim u Srbiji može da se odluči o svojoj budućnosti. Baš kao i u Slobino vreme. Nije velika apatija, velika je frustracija, a ventila nema ni na jednu stranu. Ta napetost je u vazduhu i već se može nožem seći. E, na tu postelju će leći vest o Kosovu.

Da li nam je onda dolazak morske pijavice neizbežan?