Srbi u Trstu: Okrnjen ugled

Kad negde pročitate ili neko izgovori "Srbi u Trstu", prvo što padne na pamet je stara emigracija iz 18. i 19. veka, ona gospoda trgovci, koji su pomagali srpske ustanke, dali utočište Dositeju Obradoviću i imali lep i jedinstven uzans da ako neko od sunarodnika propadne u poslu, ili se oda nedoličnom životu, onda mu zajednica plati put da se vrati u Srbiju i ne sramoti ostale.

Da odatle preletimo na najsvežije: «U noći između 4. i 5. maja - kako piše lokana štampa - u aveniji Romolo Đesi, Gabrijel Mihajlović (20) i Branko Kresoja (22), obojica srpske nacionalnosti, napali su prvo jednog, a desetak minuta kasnije još jednog mladića, pokušavajući „nožem pod grlo“ da ih privole na seksualni odnos, a kada u tome nisu uspeli, onda su im oteli novac i pretukli ih nemilice čak i udarcima nogama». To bi bio najkraći istorijski pregled jednog propadanja.

Đorđo Milošević (Milossevich), pripadnik treće generacije doseljenika i Marisa Bianko Fiorani, napisali su 1978. do tada najkompleksniju knjigu sa naslovom "Srbi u Trstu", ali na italijanskom sa kog nikada nije prevedena. Devet godina kasnije Đorđo Milošević i Dejan Medaković napisali su "Letopis Srba u Trstu»", preveden na nekoliko svetskih jezika. U pitanju su dve knjige koje čovek ne može da čita bez osećanja ponosa jer je reč o generacijama naših sunarodnika u širem smislu, pretežno Bokelja, koji su sebe smatrali Srbima, a čije je bogatstvo, dostojanstvo i smisao za lepotu  duboko i značajno utkano u milje jednog od najlepših gradova na Jadranu.

Srpski trgovci i moreplovci izgradili su ili su bili vlasnici veæine kuæa duž Kanala grande

Puna dva veka ta dobra reputacija Srba u Trstu nije dovođena u pitanje. Čak ni Drugi svetski rat, "komunizam" u Srbiji, pa ni raspad Jugoslavije, nisu prouzrokovali sukobe Srba koji ovde žive sa pripadnicima drugih jugoslovenskih naroda ili sa domaćim stanovništvom. Pre desetak godina zamolio sam za intervju tadašnjeg predsednika Privredne komore Trsta gospodina Tombezija, a on mene da mu pre intervjua odgovorim na nekoliko pitanja. Prvo je glasilo: «Koliko stanovnika ima Požarevac». Odgovorio sam da ne znam precizno, ali bi moglo biti između 30 i 50 hiljada. Usledilo je drugo pitanje: "Da li je neko ostao tamo?" Shvativši moj osmeh kao odgovor gospodnin Tombezi je održao pravi hvalospev Srbima koji rade u Trstu. Njegovo lično iskustvo je da nikada nije sreo poštenije, vrednije i svetranije radnike. Kako je rekao, već sutradan shvatio je da tim ljudima može slobodno ostaviti ključeve od kuće i prepustiti im da nesmetano rade za upola manje para nego što bi mu uzeo italijanski preduzimač.

Jovo Kutroviæ, vlasnik zgrade koja zauzima èitav blok pored crkve, bio je jedan od najbogatijih pravoslavaca u Trstu

Poslednja godina te lepe reputacije bila je 2004. kada je u Trstu bilo 6.880 posednika pasoša SCG, sa udenim italijanskim dokumentima i dozvolom za rad. Smatra se da ih ima bar još toliko koji ilegalno rade. A onda je prošle godine došlo do preloma koji počinje da ispisuje jedan novi i sramni "Letopis Srba u Trstu." U uličnoj pucnjavi 7. juna prošle godine ranjen je neki Jovan Sredojević i žena koja je bila sa njim u kolima. Sutradan je u ulazu kuće u kojoj živi jedan policijski komesar, koji se bavi narko kriminalom, eksplodirala ručna bomba M-75, kragujevačke izrade. Već ranije je policija sumnjala da se brojnim kombijima zajedno sa radnicima iz Srbije švercuje droga. Dokazi nisu nađeni, ali je cela zajednica pala pod sumnju.

Lokalna štampa, uvek sklona lepim rečima kada su Srbi u pitanju, naročito naklonjena svešteniku Rašku Radoviću, razboritom i vedrom čoveku, koji vodi crkvu Svetog Spiridona, najveću i najlepšu pravoslavnu bogomolju van pravoslavnog sveta, počinje da se puni lošim vestima. Stanislav Đurić (46), "Serbo", 19. jula potpalio je gradilište na kojem je radio jer je bio "nešto ljut na gazdu". To istina nije slučaj koji izlazi izvan okvira tankih živaca, ali ono "Serbo" ne zvuči ni malo prijatno. Samo tri dana kasnije, dva lopova (imena nisu objavljena, ali je rečeno da su građevinski radnici) uhapšena su zbog krađe mašine vredne 40.000 evra. Vrlo brzo se rasplelo kolo njihovih specijalizovanih krađa najskupljeg građevinskog materijala i opreme koja je odmah kombijima prevožena u požarevački kraj.

Hroniku prošlog leta obgaćuje izvesni S.R. "srpske nacionalnosti" koji je na gradskoj plaži krao kupačima torbe i novčanike. Posebna priča je L.M., monter koji je za uglednu firmu koja prodaje klima uređaje obavljao montažu i servisiranje aparata. Kad vlasnici stana ne bi obratili pažnju na njega, preturao bi po fiokama i krao iz njih vredne stvari. Mislio je da se pred njim otvorio rudnik zlata kada je u jednoj kući ugledao kreditnu karticu i uz nju papirić sa šifrom. Samo dva dana ga je to raspoloženje držalo – već trećeg je bio u rukama policije, istina napravivši prethodo vlasniku kartice račun od 18.000 evra. A onda nastaje poduže zatišje sve do poslednjih dana prošle godine kada su u Vićenci uhvaćeni Žarko Miljević (34) i Dragoslav Damnjanović (50) sa gomilom falsifikovanih novčanica od po 50 evra. Ovih dana uhvaćen je u Trstu izvesni Euro Paoli, i imenom tesno vezan za falsifikovani novac, koji tvrdi da je najjači centar i najkvalitetnija štampa falsifikovanih evra - u Beogradu. Dan kasnije čitamo o nastranim seksualnim manijačnim siledžijama – našim sunarodnicima.

Ovaj letopis ima krajnje neprijatne posledice na veliku većinu vrednih, poštenih i savesnih naših sugrađana koji u Trstu i Severnoj Italiji rade i zarađuju. Do samo pre dve godine, lokalna uprava je izdavala najviše dozvola za rad onima koji dolaze sa pasošem SCG. Čak su i ilegalci stekli simpatije kod policije, do te mere da su marescialli naučili reči "presedeo sam", što će reći da mu je viza istekla ko zna kada, te da se javlja da ne bi imao smetnje na granici. Toga više nema. Sa prvog mesta po broju radnih dozvola Srbi su pali na treće, posle Rumuna i Albanaca! Eto tako stoje stvari sa našim vekovima stvaranim ugledom u gradu za koji smo, malo u šali a malo u zbilji, skandirali "Trst je naš".