Kako videti sopstveni nos

Šta sa koktelom stereotipa, mitova i gluposti po kojem smo “mi”, naravno, hrabri, ponosni i pošteni a “oni”, razume se, perfidni? Najteže je, i baš zato i neophodno, s vremena na vreme, pomalo iskosa, kritički, sagledati vlastite slepe mrlje i predrasude o sebi i drugima

Prethodnih nedelja imao sam priliku nekoliko puta da učestvujem na razgovoru povodom knjige Olivere Milosavljević: U tradiciji nacionalizma. Stereotipi srpskih intelektualaca u XIX i XX veku o “sebi” i “drugima”. Poznajem autora i sa njim/njom već više od deset godina delim isti kabinet na Filozofskom fakultetu u Beogradu, vodeći povremeno žučne debate o aktuelnim političkih i ideološkim pitanjima. Zapravo, izuzimajući izrazito negativan odnos prema Miloševiću i njegovoj “antibirokratskoj revoluciji”, kao i prezir prema današnjim - barem nekoliko godina ili decenija zakasnelim - ljutim borcima protiv Titove i Miloševićeve diktature, nema previše stvari oko kojih se slažemo.
Različito društveno poreklo nas možda u tim stvarima određuje daleko više nego što smo svesni i spremni da priznamo. Ona, ako se ne varam, potiče iz porodice visokog partizanskog “oslobodioca”, dok su moji roditelji spadali u kategoriju “sitnih sopstvenika”, odveć siromašnih da bi došli pod udar komunističkih “reformi”, ali, istovremeno, isuviše “bogatih” – ili možda samo naivnih i glupih - da bi od ove “crvene pravde” izvukli bilo kakvu korist. U svakom slučaju, ne delimo iste stavove po pitanju činilaca koji su kumovali raspadu Jugoslavije, drugačije ocenjujemo prethodnu epohu, počev od partizanskog terora pa do ustava iz 1974, različito gledamo na NATO-intervenciju, haški tribunal, lustraciju … Mereno nivoom balkanske tolerancije i ovdašnje političke (ne)kulture, i znatno manje razlike od ovih više su nego dovoljne da se onaj drugi kvalifikuje kao politički analfabeta, neznalica, loš stručnjak, moralna nakaza i, po mogućstvu, homoseksualac.

Ironija leči mitomaniju

Ali, avaj, Olivera je napisala odličnu knjigu, u kojoj na teorijski zasnovan i istovremeno duhovit način katalogizuje i analizira stereotipe, mitove i - zašto ne reći - gluposti koje su se prethodnih decenija iz raznih više ili manje učenih srpskih glava izlivale u eks-jugoslovenski kulturni prostor doprinoseći njegovom duhovnom i političkom zagađenju. Suština tih nalaza je predvidiva i opštepoznata. Mi (Srbi), smo »miroljubiv«, ali istovremeno i »ratnički narod«, hrabri, ponosni i pošteni. Zapravo, jedina »mana« nam je, eventualno, samo to što smo, usled te svoje dobrote, a za razliku od svojih perfidnih neprijatelja i suseda, ponekad suviše naivni i prostodušni, zbog čega često stradamo i ispaštamo.
Razoružavajuća ironija sa kojom Olivera čereči nacionalnu mitomaniju i mitotvorce (i u kojoj će vazda budni “nacionalni radnici” smesta prepoznati “antisrpsku rabotu”) može biti veoma lekovita i poučna u isti mah. Naročito kada se sučeli sa identičnim stereotipima sa one »druge strane«. A tamo otkrivamo, na primer, da je Kraljević Marko zapravo hrvatski (odnosno, bugarski) junak, »kojeg su Srbi prisvojili jer nemaju svojih sopstvenih«, kao i to da, za razliku od »hrabrih ali pomalo naivnih Bugara«, verolomni Srbi napadaju mučki, s leđa. Tu su i takođe opštepoznati istorijski detalji o tome kako su se »bugarski junaci pred zidinama Beograda, Đunisa, Zaječara itd. borili kao lavovi«, dok su Srbi »bežali kao zečevi« pred bajonetima bugarskim. Smešno, zar ne? Ali samo dok politika ne umeša prste, i dok se ovi više-manje spontani stereotipi o »nama« i »njima« ne počnu koristiti kao instrument nacionalne homogenizacije i političke mobilizacije. Put od bezazlenog vica i navijačkih pesmica do rovova, grobova i logorskih žica iznenađujuće je kratak i lako se prelazi. Naročito uz asistenciju u tom pogledu zainteresovane vlasti.

Štrudla i gibanica

Postoji li neka generalna pouka u ovoj priči? Možda samo to da je narodima, baš kao i pojedincima, najteže – i upravo zato neophodno – da vide sopstveni nos, odnosno da, s vremena na vreme, pomalo iskosa i kritičkije sagledaju vlastite slepe mrlje, predrasude i stereotipe o sebi i drugima. A lokalna pouka mogla bi otprilike da glasi: lako je danas u Novom Sadu (u Subotici verovatno još i lakše) kritikovati Beograd, Miloševića i velikosrpski nacionalizam, ali prava tema za prave intelektualce u ovim sredinama moralo bi biti suočavanje sa tzv. “vojvođanerskim” (ili velikomađarskim) elementima u sebi i oko sebe. To, razume se, nije ni malo lako. Jer »mi« (Srbi, Mađari, Vojvođani, Sremci, Limanci, Amerikanci…) uvek smo nevini i dobri, dok se zlo uvek nalazi sa one »druge strane« brda, reke, ili okeana. Stereotipi i jesu stereotipi (grčki, »čvrst otisak«) upravo zato što se lako lepe, duboko usađuju i teško primećuju. I što na početku uvek deluju istinoliko i bezazleno.
Zato, kada čujete da neko danas govori o »našoj« kulturi i »njihovom« primitivizmu, »našoj« čistoći, »našem« žitu, »našoj« štrudli, »našoj« tamburici i »našim« šnenoklama, pa još ako počne o »prirodnim« i »istorijskim« granicama i »autentičnim interesima« (Vojvodine, Srbije, Mađarske, Detelinare, Limana…), čak i kada vam to izgleda simpatično i uverljivo, ujedite se malo za usnu. Što reče svojevremeno Nenad Čanak, budite sigurni da hoće da vas prevare, da vam izvuku pare, a možda uvale i u goru nevolju. Ta istina, međutim, važi univerzalno – i ništa manje danas za » vojvođansku, nego juče za »Slobinu« srpsku priču. A izbor između štrudle i gibanice treba da ostane stvar ličnih prehrambenih afiniteta. S tim da ja držim i praktično svakodnevno dokazujem da je u pitanju lažna dilema.