Ustav bez preglasavanja

Pitanje usvajanja novog ustava Srbije, od kraja 2000. godine, u javnosti se pokrene, u proseku, najmanje jednom godišnje. Tekuća rasprava pokazuje da se kao najveća prepreka donošenju ustava ispostavlja redosled poteza: da li da postojeća skupština najpre usvoji novi ustav, pa da se ide na izbore, ili da se najpre održe izbori (za ustavotvornu skupštinu koja bi posle usvajanja ustava nastavila da radi kao redovna), pa tek onda da se usvoji novi ustav.

To je, kao i mnogo štošta što je u vezi sa donošenjem novog ustava, jedna lažna dilema koja se s vremena na vreme lansira u javnost da bi se usvajanje ustava odložilo. Ideja o ustavotvornoj skupštini počiva na pretpostavci da je novi ustav nemoguće usvojiti po postojećoj proceduri. Postojeća procedura za promenu, međutim, ne sadrži nikakve nedostatke ili pravne protivurečnosti da bi neko mogao da tvrdi kako je po njoj nemoguće usvojiti novi ustav. Jedina „prepreka” jeste to što je procedura zahtevna, odnosno teška. Ali težina je relativna kategorija. Ako pokušate sami da podignete 100 kilograma, možda nećete uspeti. Ako se udružite s nekim, onda svakako imate više šanse. Sve što je potrebno jeste saradnja. Ako bi se sve značajne stranke saglasile oko novog ustava, on bi bez problema mogao da bude usvojen u Skupštini Srbije s dvotrećinskom većinom, pa onda potvrđen na referendumu s natpolovičnom većinom ukupnog biračkog tela. Potrebno je samo sarađivati. Saradnja je od suštinske važnosti, jer ustav – za razliku, recimo, od pitanja ekonomske politike – ne bi trebalo da bude posledica nametanja volje većine manjini.

Ako se prihvati teza o saradnji (ili konsenzusu), onda tvrdnja po kojoj samo ustavotvorna skupština, a ne ova postojeća, može da usvoji novi ustav gubi na težini. Po postojećem ustavu, bilo koji saziv Skupštine Srbije je ustavotvoran, jer ustav bilo kojoj skupštini daje mandat da menja ustav (uz uslov da se nakon toga ide na referendum). Donošenje ustava ustavotvornom skupštinom predlaže se kao alternativa postojećoj proceduri zbog toga što se smatra da referendum koji mora da usledi nakon skupštinske odluke ne može da uspe. Izlaznost na izbore je mala (na lokalnim izborima u jesen 2004. bila je oko 30 odsto), pa je teško očekivati da će više od polovine ukupnog biračkog tela izaći i glasati za promene ustava. Međutim, tvrdnja kako će ustavotvorna skupština uspeti ono što nije uspela redovna – nelogična je. Referendum, naravno, sigurno neće uspeti ako nema saglasnosti i saradnje među strankama. Ali ako neko kaže da referendum neće uspeti, onda on ne može da kaže ni da će uspeti dogovor stranaka u ustavotvornoj skupštini kojom će se referendum zaobići. Jer u bilo kom slučaju – bila to odluka u ustavotvornoj skupštini ili na referendumu – neophodno je da prethodno dođe do dogovora političkih elita. Kako bi stranke u ustavotvornoj skupštini mogle da se saglase oko ustava ako se prethodno nisu mogle dogovoriti u redovnoj skupštini? Ako nema početne saglasnosti među stranačkim vrhovima, onda ni ustavotvorna skupština neće biti od neke koristi.

Ima još argumenata u prilog izborima za ustavotvornu skupštinu koja bi umesto postojeće donela novi ustav. Recimo, može da se kaže kako bi izbor birača na izborima za ustavotvornu skupštinu bio drugačiji od izbora za običnu skupštinu. U izborima za redovnu skupštinu birači mogu da veće poverenje daju stranci „a”, ali isti ti birači bi, kada se dođe do izbora za ustavotvornu skupštinu, možda većinsku podršku dali stranci „b”, jer, recimo, smatraju da, za razliku od stranke „a”, koja bolje vodi ekonomsku politiku, stranka „b” bolje promišlja državna pitanja. Ovo celu stvar vraća na pitanje preglasavanja. Kada je u pitanju donošenje ustava, preglasavanja ili isključivosti ne bi trebalo da bude. Inače će se Srbija opet naći u situaciji da iz temelja menja ustav posle deset godina. Pitanje ko ima većinu u parlamentu jeste od malog značaja ako se prethodno usvoji teza da ustav mora da bude posledica jednoglasne odluke.

Pretpostavimo naposletku da neko kaže ovo: političari od karijere imaju samo jedan cilj – pobediti na izborima. Donošenje ustava stoga ne treba prepustiti političarima koji će na njega gledati kao kao sredstvo za promociju stranačkih i ličnih interesa. (U politici, inače, nema drugih interesa.) Zato je pisanje i usvajanje ustava potrebno prepustiti osobama od integriteta, koje se odlikuju poštenjem i nepristrasnim prosuđivanjem, što uglavnom nije odlika političara od karijere. Ovo je takođe pogrešno, jer eksperti nisu nikome politički odgovorni. Zbog toga oni mogu da u donošenju ustava odlučuju samo na nivou savetovanja ili predlaganja. Sve što eksperti treba da urade jeste da predlože koherentna pravila igre. Na političarima je da odluče da li žele ili ne žele da po njima igraju.