Bušova administracija na udaru Katrine

Mereno bilo kojom merom, uragan Katrina bio je jedna od najtežih prirodnih katastrofa koje su ikada pogodile Sjedinjene Američke Države. Potpuno je uništena oblast veličine Velike Britanije, direktna šteta penje se do sto milijardi dolara, a pretpostavlja se da će broj žrtava izneti stotine, ako ne i hiljade. Biće potrebni meseci da se veliki grad Nju Orleans makar i približi mestu pogodnom za stanovanje i normalan život. Evakuisano je više od 300.000 ljudi, i oni će mesecima živeti u improvizovanim skloništima u mnogim državama širom zemlje.

Šteta je, međutim, daleko veća od ovih statističkih brojeva. Reputacija predsednika Buša i njegove administracije pretrpela je ogroman udarac. Sporost vladine reakcije i propust predsednika Buša da bude vođa u akcijama neposredno posle uragana proizveli su izliv gneva, straha i frustracija, koji je veoma raširen i veoma dubok. Predsednik i njegovi najbliži savetnici sada shvataju kakva je šteta počinjena i upinju sve snage da to poprave. Sada je njihova strategija da svaki čas posećuju ovu oblast s konkretnim znacima federalne pomoći i da radeći tako pokušaju da krivicu prebace na vlasti države i lokalne zvaničnike.

Oni shvataju da je u pitanju nešto daleko više nego nezadovoljstvo nacije predsednikom koji ima drugi mandat. Plaše se da bi uragan mogao biti fatalna prelomna tačka u javnom mnjenju koja će negativno uticati na podršku ratu u Iraku, izglede Republikanske partije na izborima sledeće godine i opšti dnevni red Bušove administracije. Jer, uz uragan idu i stalna erozija podrške ratu u Iraku, rastuće cene benzina koje daleko nadmašuju bilo šta što je narod Sjedinjenih Država mogao da očekuje, i produženi sukobi oko uloge religije u SAD, uključujući najnoviju podršku predsednika "inteligentnom dizajnu" kao teoriji stvaranja, koja bi trebalo da se u školama predaje zajedno s teorijom o evoluciji.

Katastrofa koja je pogodila Nju Orleans mogla je i trebalo je da bude sprečena. Nasipi izgrađeni da zaštite grad od mora, reke Misisipi i jezera Pončartrejn bili su zamišljeni da obezbede zaštitu od uragana čija je snaga treće kategorije. Ljudi sada pitaju zašto odavno nisu bila obezbeđena sredstva da se ti nasipi dograde da bi odoleli i uraganima četvrte i pete kategorije, kakav je Katrina. U retrospektivi to što oni nisu nadgrađeni izgleda kao kriminalni nemar.
Mnogi sada upiru poglede u republikanske programe sve većeg smanjivanja poreza i finansiranje iračkog rata kao na problem, pošto je to smanjilo resurse za domaće potrebe. Mada ti problemi postoje već dugo vremena, na njih je sada koncentrisana posebna pažnja, čime su oni domaćoj javnosti bliži nego ikad ranije.

Pored toga, u Iraku se nalazi sada jedna trećina pripadnika Nacionalne garde iz Luizijane i približan broj iz obližnjih pogođenih država, koji ne mogu da pomognu u zaštiti svojih gradova u vreme kad je neophodna hitna pomoć. Nepoznat broj drugih mogućih regruta nikad nije pristupio Nacionalnoj gardi upravo iz straha da bude poslat u Irak umesto da služi u sopstvenim državama. Dok su pljačkaši divljali kroz opustošeni Nju Orleans, ova poenta bila je neprestano potvrđivana.

Posle 11. septembra 2001, predsednik i njegovi savetnici osnovali su Ured za domaću bezbednost upravo da bi zaštitili zemlju od terorizma i drugih katastrofa. Federalna agencija za upravljanje u hitnim slučajevima (FEMA), koja postoji isključivo zato da bi se bavila katastrofama kao što je ova, bila je inkorporirana u novi departman. Ali, kritičari sada primećuju da je ogromna većina sredstava za Ured domaće bezbednosti bila prelivena u antiterorističke programe, a da je finansiranje drugih programa bilo smanjeno.

O FEMA jedva da se vodilo računa, a njen šef je jedan politički prijatelj predsednika koji praktično nema nikakvog iskustva u vođenju takve jedne organizacije. To je bilo više nego jasno u prvim danima nakon uragana, kada je Agencija izgledala kao jelen uhvaćen u snopove reflektora, zbunjena i neaktivna.

Ako se ima u vidu prioritet koji je ova administracija stavila na mogućnost nekog velikog terorističkog događaja koji bi uključivao neki grad u Sjedinjenim Državama, veoma je zbunjujuće to što je reakcija bila tako spora i nekoordinirana kad se dogodila jedna prirodna katastrofa koja je zahtevala masovnu evakuaciju i brzu akciju više agencija. Jedan od kritičnih problema u reagovanju na uragan Katrina bile su i stalne međusobne svađe oko "nadležnosti" agencija i nivoa vlade, koje su uzele dosta vremena. Kritičari pitaju zašto sve ovo nije bilo razrešeno davno i principijelno i zašto nije bio stvoren i isproban obrazac kako postupati u slučaju takve jedne katastrofe.

Mada su komentari nekih stranih zvaničnika - koji su implicirali da Sjedinjene Države u stvari žanju posledice svoje politike protiv Ugovora iz Kjota o globalnom zagrevanju - možda bili grubi, verovatno je da bi i o tom pitanju uragan Katrina lako mogao da bude prelomna tačka. Mi se smejemo kad južnoafrički predsednik kaže da nema veze između virusa HIV i ejdsa, ali je opsesivna nespremnost predsednika Buša da prizna da je globalno otopljavanje realnost s dalekosežnim posledicama isto toliko budalasta - ali još više opasna.

Tačno je da Ugovor iz Kjota ima ogromne mane pošto ključne industrijalizovane zemlje kao što su Kina, Indija i Rusija nisu njegovi potpisnici ili ne podležu kontroli. Sjedinjene Države bi, ipak, trebalo da s Evropom dele vodeću poziciju u aktivnim naporima da se o ovom problemu postigne dogovor i pronađe način da se kazne (možda trgovinskim kvotama) zemlje koje ne preduzimaju slične napore. Jer, činjenica je da se širom sveta može uočiti jedan značajan obrazac sve promenljivijeg vremena zajedno sa značajnim smanjivanjem glečera. Uragan Katrina spada u taj obrazac i sada će to videti i više ljudi u Sjedinjenim Državama.

Konačno, uragan je još jednom razotkrio veliki problem s kojim se Sjedinjene Države suočavaju, a to je njena niža klasa. Ovaj segment američkog društva većinom čine crnci, loše obrazovani, loše motivisani i ljudi s malim dohotkom ili izgledima za zaposlenje i on je i bukvalno odsečen od istih očekivanja i beneficija koje svi drugi Amerikanci uzimaju zdravo za gotovo. To je kao da između njih i ostatka Amerike postoji jedna nevidljiva, ali neprobojna barijera.

Kretanje njihovih građana naviše, na koje su Sjedinjene Države opravdano ponosne, jednostavno se izgleda ne može primeniti na ovaj segment našeg društva. Nijedan vladin program nije imao značajnog uticaja na ovu nižu klasu i nema lakih odgovora za koje ja znam na pitanje kako se tim pozabaviti. Možda bi moglo pomoći kad bi se toj klasi tokom čitave jedne generacije davao isti prioritet i resursi kao što su oni posvećeni Iraku, ako bi se ti resursi upotrebili na pravi način. Ali to bi zahtevalo jednu tako drastičnu preorijentaciju resursa i filozofije da nije verovatno da se ona može dogoditi.

Ono što je svet video u Nju Orleansu bila je ova niža klasa i posledice njenih krhkih veza s civilnim društvom. Srednja i gornja klasa, čak i mnogi pripadnici siromašnih koji imaju posao, imali su finansijska sredstva i mobilnost da se evakuišu iz grada kada je to bilo naređeno. Samo niža klasa najvećim delom nije to mogla da učini. Imajući u vidu njenu otuđenost od ostatka društva, nije iznenađujuće da svako kršenje zakona i reda i utvrđenih struktura društva brzo dovodi do nasilnog, antisocijalnog ponašanja. Bilo je mnogo drugih primera u prošlih 40 godina, od nemira koji su usledili posle ubistva Martina Lutera Kinga, do nemira u Los Anđelesu nakon afere s Rodnijem Kingom.

Zato ne bi trebalo da budemo iznenađeni. Nju Orleans je bio posebno zreo za ovu vrstu akcije, pošto je postotak ljudi ispod nivoa siromaštva u njemu daleko viši od normalnog. Ovo, naravno, čini da je problem ponovnog naseljavanja mnogih evakuisanih osoba izuzetno kompleksan. Njihovi domovi su uništeni i oni su ostali bez prebijenog dinara i s malo izgleda da nađu dobro zaposlenje. Za rešavanje ovog specifičnog problema biće potrebne godine, a ne nedelje ili meseci. Rešavanje opšteg pitanja naše niže klase zahtevaće još više vremena.