Đinđić za mnoge opasniji mrtav nego živ

Dve godine posle ubistva premijera Zorana Đinđića mnoge stvari su ogoljene i danas nema puno nedoumica oko prirode i rezultata kritika njegove vlade, kao i potonje vlade Zorana Živkovića. Jasno je da je u podtekstu tih kritika tadašnje opozicije ključno bilo neslaganje sa politikom te Vlade prema Haškom tribunalu i sankcionisanju zločina, što je zapravo značilo otpor prema procesu evropeizacije Srbije i njenog uključenja u procese evropskih i evroatlantskih integracija. Naravno da javnost u tim trenucima sve to nije mogla lako da dešifruje, a posebno zbog toga što je ta vlada došla na krilima velikih nada, a možda i neke njene uverenosti da će se stvari jako brzo promeniti. Ali, izgleda da se tek po preuzimanju dužnosti, moglo videti da tek treba otkriti šta se sa Srbijom zapravo desilo tokom poslednjih 15 godina, odnosno da tu nema više ni države ni društva i da su izrasle vrlo snažne i socijalne i kriminogene strukture. I te su strukture i spontano i organizovano pružile snažan otpor promenama - ocenila je u razgovoru za „Dnevnik“ istoričarka Latinka Perović.

Prema njenim rečima, činjenica da je jedna godina nakon ubistva premijera potrošena u kompromitovanju njegove vlade, nagovestila je politiku kontinuiteta sa starim režimom. Ona smatra da je danas ipak ta politika opstruiranja reformi dešifrovana. „Čini mi se da se to pokazuje i u odnosu prema samom Zoranu Đinđiću i obeležavanju godišnjice njegovog ubistva. Dok je prošle godine bilo teško naći čoveka koji bi o njemu govorio, danas već imamo mnogo knjiga, filomova i emisija posvećenih njemu. Zato mislim da se pokazalo da je Zoran Đinđić, kao strateg reformi u Srbiji i čovek koji je pokušavao da brzo reši njena otvorena državna pitanja, a da bi se mogao koncentrisati na saniranje strašnih posledica prethodnog režima i njen dalji razvoj - za mnoge opasniji mrtav nego živ! Jer, danas sasvim jasno postoji to vraćanje njemu kao simbolu reformi i on ostaje taj faktor kristalizacije u Srbiji, hteli to neki da priznaju ili ne, i zato je kao projektant evropske strategije sada mnogo opasniji za protivnike te opcije“, zaključuje Latinka Perović.

Kakve su posledice tog atentata na tranzicione procese u današnjoj Srbiji?
- Očigledno je da dve godine posle atentata na premijera nema bitnih promena, te da je naše društvo dodatno osiromašilo. Pokazalo se da su jako bila opasna ta oklevanja oko saradnje sa Hagom. LJudi, naime, gube iz vida da efekat promena koje se vrše samo pod spoljnim pritiskom nije isti kao i efekat promena koje imaju neki unutrašnji impuls i koje su izraz razumevanja ljudi da zemlja mora da se uključi u svet koji se menja. Zato je danas taj bilans generalno negativan i Srbija se jako sporo pomera sa pozicije te opasne zone i u ekonomskom i u političkom smislu reči.

Ako je Hag bio glavni razlog sporenja unutar demokratskog bloka, prepoznaju li građani danas nedoslednost nekad najoštrijih kritičara prethodne Vlade baš zbog njene spremnosti na ispunjavanje te međunarodne obaveze?
- Mislim da se ta nedoslednost prepoznaje. Hag je međunarodna obaveza koja važi za sve strane koje su učestvovale u poslednjim ratovima, dok su ideje o Hagu kao o političkom i antisrpskom sudu bile zapravo samo instrument koji se koristio kao adut u određenim trenucima. Porazno je, međutim, što je takav način razmišljanja srpsko društvo doveo u strašno moralno stanje koje je prosto neodrživo. Naime, i današnji odnos političke elite u Srbiji prema Hagu odvija se na način koji predstavlja duboko potcenjivanje javnosti. Sva ta halabuka sa kojom se haški optuženici sad ispraćaju u Hag i njihovo prikazivanje kao nacionalnih heroja, iako oni tamo ipak idu da odgovaraju za vrlo teške optužbe - zapravo je novi vid nastavka našeg sukobljavanja sa svetom i krunjenja poverenja tog sveta u naše unutrašnje potencijale da te teškoće ratnog nasleđa možemo da prevaziđemo.

Da li je bio očekivan tako značajan rast desnice na političkoj sceni Srbije samo godinu dana posle pada prve tranzicione vlade?
- Postoje dva generatora jačanja desnice. Velike su socijalne teškoće, privatizaciju prate kolebanja, a građani su apatični pritisnuti brojnim teškoćama. To su stanja koja u svakom društvu stvaraju pogodan teren za vrlo prosta rešenja, odnosno za veliki intervencionizam. S druge strane, kad posmatramo političku scenu Srbije danas, može se uočiti da su sve stranke zapravo zadržale isti odnos prema određenim pitanjima kakav su imale i tokom poslednjih ratova na ovim prostorima. To pokazuje da Srbija, u suštini, još nije raskinula sa velikodržavnim programom! Na to upućuje i nedavana obnova takozvane vlade Republike Srpske Krajine u egzilu. Taj događaj, možda, nije mnogo značajan sam za sebe, iako može da prozvode veliku štetu u realnim političkim odnosima dveju zemalja, ali on stvara jedan ambijent koji ide protiv racionalnih rešenja na koja nas stvarnost goni. To znači da opet gubimo vreme, jer se stvara prilično anarhična situacija u društvu, koja institucije čini mrtvima. Iako se ova Vlada hvali kako je ona učinila da institucije funkcionišu, moram da kažem da je to samo fikcija i odvojenost od realnosti, jer se funkcionisanje institucija ne oseća. Odgovorna politika mora da izlazi pred građane sa istinom, a to znači da mora da se kaže gde se zemlja danas nalazi, šta su njene mogućnosti i šta su uslovi da se ona pomeri i da privuče investicije, oživi proizvodnju i uspostavi vladavinu zakona. To su sve pitanja koja još uvek stoje pred Srbijom, koja se u tom pogledu u odnosu na sve istočnoevropske zemlje, ali i na zemlje u okruženju, nalazi na začelju. I to je nešto o čemu bi građani morali da razmišljaju. Nema tu nikakve zavere. Možemo mi da konstruišemo svašta, ili da upiremo pogled u Rusiju, ali su to paralele koje ne vode nikud.

Kako komentarišete otklon aktuelne vlasti prema Đinđićevoj vladi, uz istovremeno približavanje strankama bivšeg režima?
- S obzirom na ono šta je prva tranziciona vlada nasledila, ona zaista nije imala dovoljno vremena za posao koji zahteva ta prva faza tranzicionog ciklusa. Istovremeno, jedna od glavnih zamerki Zoranu Đinđiću bila je da je on prebrzo išao, da je suviše žurio i da Srbija taj tempo ne može da prati. Čak ako se i složimo s tim da je Srbija suviše istrošena da bi izdržala tako veliki pritisak, činjenica je da je traženje nekog srednjeg puta i primena nekog posebnog modela tranzicije koji bi važio samo za Srbiju zapravo iluzija, jer je u pitanju transformacija društva u pogledu svojinskih odnosa, političkog uređenja i javnog mnjenja. S druge strane, uporedo s tim kritikama zbog brzine reformi, očekivanja građana posle promene vlasti 2000. godine bila su ogromna. A to je znak da mi zapravo nismo ni razumevali šta se ovoj zemlji dogodilo i kakav teret ona ima na svojim plećima. Međutim, isto tako je činjenica i da je, iako je premijer Zoran Đinđić založio veliki autoritet i napor za tu modernu koncepciju, koja je bila u dobroj korespodenciji sa istorijskim vremenom i u svetu i u odnosu na prošlost Srbije - njegova vlada bila opstruirana od samog starta. I čini mi se da se za tu opstrukciju današnja vlada kažnjava, pored ostalog, i vraćanju značajnog dela javnosti idejama i programu Zorana Đinđića.

Znači li to da ne delite uverenje pojedinih analitičara da će aktuelni trend koji dovodi u pitanje evropsku orijentaciju zemlje potrajati, s obzirom na prognoze da bi na narednim izboram Srbija mogla dobiti radikalsku vladu?
- Taj trend vraćanja u prošlost mogao bi da potraje, ako se ima u vidu dosadašnji razvoj Srbije. Jer, ovde nije reč samo o poslednjih 15 godina, već o problemima koji su mnogo dublji. Moramo biti svesni da je Srbija jedno seljačko društvo, zakasnelog razvoja, i društvo sa vrlo dubokim tradicionalnim mentalitetom. Ima mnogo onih koji procenjuju da posle ove vlade sledi period nekakve diktature Srpske radikalne stranke, ali ja se pitam šta bi posle takvog perioda, bez obzira koliko on trajao, preostalo u Srbiji, jer je ona već uveliko istrošila svoje ekonomske potencijale, ali i ljudske resurse. Zato je danas velika odgovornost na onima koji bi eventualno pripremili teren za jednu takvu vladu, koja bi obećala da će „vrlo brzo i jednostavno sve dovesti u red“.