Albanski jež

Poseta Borisa Tadića Kosovu imala je dosta preduslova da bude uspešna: odvažnost predsednika da krene u - politički i bezbednosno - riskantnu misiju, težinu izazova čije rešavanje je valjalo započeti, izvestan kredit koji Tadić (još) ima kod kosovskih Srba, Albanaca, i u svetu. Poseta, međutim, nije dosegla najveća očekivanja. Uglavnom je ostavila utisak da bi Srbija i pored svega nešto htela na Kosovu, mada nije sasvim jasno šta, i, pogotovo, nije jasno kako.

Osnovni problem Tadićeve posete bio je u nedostatku osećanja za punu realnost današnjeg Kosova. Mada Tadić ne robuje onim najgorim tradicijama kojima robuju manje-više svi srpski političari kad je Kosovo u pitanju, ni on nije uspeo da ih se sasvim oslobodi. Uporno,na primer, upotrebljavajući u govorima jedan eufemizam - "naš narod" - misleći poglavito na Srbe, on nije posvetio skoro nimalo pažnje drugim etničkim zajednicama koje tamo žive, što je moglo ličiti na neoprezno ignorisanje. Sa procesijama koje su ga pratile u srpskim enklavama, i sa melanholičnim izjavama koje je tamo davao, on je zato više ličio na Čarnojevića nego na savremenog evropskog političara, tipa, recimo, Vilija Branta, koji je, uzgred rečeno, pokadšto i spominjan ovom prilikom, i koji bi Tadićevom habitusu svakako više pristajao. Da nije tako on ne bi obišao samo srpske enklave, i teške spomene na srpsku kosovsku tragediju, nego bi posetio (i pored verovatnih logističkih i drugih prepreka i teškoća) i neke albanske, pa i egzemplarne domove onih nevinih Albanaca koji su stradali u tragičnim sukobima. Ispravno insistiranje na užasnoj srpskoj poziciji na Kosovu time bi dobilo punoću, i jedno drugačije ogledalo.

Nije onda nikakvo čudo što se u albanskom entitetu - ni u političkoj javnosti, ni u medijima - nije pojavila ni najmanja pukotina koja bi razdesila sliku granitno čvrstog albanskog antisrpskog garda. Hoćemo da kažemo to: i da je neko sa one strane hteo da ispolji neki gest nije mogao, jer nije bilo nikakvog znaka za akciju. Ni Tadićevi komunikolozi nisu iza scene uradili ništa vidljivo, lobiranjem i drugim regularnim metodama, tako da je kao rezultat ispao novi, refleksno nakostrešeni albanski jež. Tome, najlošijem učinku posete, takođe je doprineo Tadićev nefleksibilni stav da Kosovo jeste i da će biti "deo Srbije", i ništa drugo i ništa drugačije. Ali taj prilaz, koji u suštini eliminiše dijalog, deo je predsednikovog političkog koncepta odranije, i on je ovde primenjen najverovatnije zato da bi mu pojačao poziciju kod kuće.

Na neki način se ovo poslednje već ukalkulisalo neočekivanim saopštenjem Koštuničine stranke, koja je pozdravila Tadićevu posetu. Ako već poseta nija ispala istorijska, desilo se nešto istorijsko za ovaj politički prostor a sa njom u vezi. Ovo - da neko nekog ovde za nešto pohvali, pa makar i na diskutabilnim premisama - ravno je čudu, i zato, i pored svega, Tadićev put na Kosovo ipak nije bio uzaludan.