I najveci nesrecnici govore o uspehu

Voz se polako kotrljao istocnom Slavonijom. Za nama su ostali Vinkovci. Pre nekoliko dana smo sahranili Milana, mog oca. Sahrana je bila u mom rodnom selu Dragocvetu, a tamo sam bio i ja, sto, naravno, treba da zahvalim Ilvi Kranc, iz Socijalne usluzne centrale 9 u Farsti - tako pocinje prica o Jovanu Savicu, junaku romana „Tamni vilajet“, pisca Zvonimira Popovica, upravo objavljenog u izdanju zemunskog izdavaca „Paro“. Pisac ovog romana Zvonimir Popovic, rodjen je u Beranama, odrastao je u Jagodini, u Beogradu je zavrsio Filozofski fakultet, sada je svedski pisac. I to ne obican vec vrlo cenjen i uvazavan, ovencan nagradama i paznjom svedske javnosti.

Pisanjem se bavim od studentskih dana. Jos 1962. godine sam kod Matice srpske objavio knjigu „Igre i nalicja“. Otisavsi u Svedsku, suocio sam se sa necim sto ovde nije slucaj. Svedska je zemlja u kojoj se osam sati provedenih na poslu stvarno radi, tako da sam, onako iscrpljen od posla, bio u stanju da samo sakupljam gradju i ovlas belezim ideje za eventualno pisanje. Onda sam se dokopao penzije i poceo da pisem.

Iako zivite u Svedskoj, pisete na tom jeziku, vi se bavite problemima nasih ljudi?

- Za sebe volim da kazem da sam pisac kriminogene proslosti. Buduci da sam radio u drzavnoj ustanovi za migracije, gde sam bio avanzovao do mesta direktora, stalno sam dobijao na prevodjenje pisma koja su pisali nasi ljudi, nesrecnici koji su dolazili u sukob sa svedskim drustvom. Knjiga „Tamni vilajet“ je posvecene Jovanu Savicu, coveku koji je dosao u Svedsku i tamo se suocio sa njihovim obicajima, zenama, pravilima, uopste sa jednim drugim svetom. U mojoj drugoj knjizi „Bagrem sapuce“ - i ona je prosla veoma dobro kod svedske pubike i kritike - rec je o mladoj devojci koja je 2001. godine otisla u Jagodinu da bi nasledila svog strica.

Kako se osecate sada kada su vas vasi otkrili?

- Za mene je veliki dogadjaj to sto se knjiga pojavila na mom maternjem jeziku iako to ne dozivljavam kao potvrdu. Ja sam afirmisan pisac. Volim ovu knjigu na jeziku na kome sam je pisao, ali mi je drago sto se dopada nekim mojim prijatejlima koji zive ovde. Ipak sam ja produkt srpske duhovnosti, koji sada na neki nacin obogacuje svedsku duhovnost. Sebe dozivaljavam kao nekoga ko je izmedju dve razlicite kulture i mislim da je moje mesto isto toliko i ovde koliko je i tamo. Zbog toga je i mojoj knjizi mesto ovde i lepo je sto je prevedena.

Koji su to kamencici zbog kojih se vasi junaci kaju, poneli ih sa sobom ili ne?

- Kao i u samoj bajci „Tamni vilajet“. Moji junaci su zalutali u neku pecinu u kojoj ce jedni pokupiti kamenje i poneti sa sobom kada budu izlazili, a drugi nece. Zbog toga ce se, naravno, kajati i jedni i drugi. To kamenje je dragocenost svedskog drustva koje mnogi ne vide. Mene to drustvo nije obogatilo u materijalnom smislu, ali me je obagatilo duhovno. Pri tom nije rec samo o jeziku koji je zaista divan i na koga su Svedjani posebno ponosni, vec o kulturnom nasledju uopste.

Vi ste opisali sudbinu jednog coveka koji nije imao srece da, kao sto se kaze za nase ljude, bude uspesan?

- Prevodilac mog romana na srpski Dragoslava Lazic-Savic radila je u imigracionom birou u Svedskoj dvanaest godina i takodje mi je posvedocila koliko je nasih ljudi lose proslo u inostranstvu. A nasi ljudi koji se vracaju iz inostranstva samo govore o uspesima. Zato se ja i pribojavam da me sada posle ovih razgovora za novine, promocije knjige i informacije da sam uspesan pisac u Svedskoj, ne svrstaju u grupu uspesnih Srba u inostranstvu.

Zasto se plasite toga?

- Ja molim sve da me ne svrstavaju u plejadu nasih uspesnih ljudi u inostranstvu jer ja nisam uspesan. Ziveo sam jedan normalan zivot i ostvario sam svoj san da postanem knjizevnik. Drugo, ljudima je pun kofer tih prica i samo im fali jos moja.

Da li je cinjenica da su Srbi postali „poznati“ tokom proteklog perioda svugde u svetu, doprinela tome da vas Svedjani ranije otkriju?

- Kada sam stigao u Stokholm, tamo je ziveo samo jedan Srbin, zvao se Sinisa. Danas u tom gradu zivi oko deset hiljada nasih ljudi. To sto sam Srbin nije nista znacilo za moj uspeh. Ja sam odlucio da ispricam ovu pricu o tom coveku, potom drugu, o jednoj devojci i napisacu jos jedan, treci roman o nasim ljudima. Bice to moja trilogija posvecena nasima, a potom cu pisati o Svedjanima. Medjutim, ono sto me je navelo da pisem o nasim ljudima jeste cinjenica da ono sto ne ostane u lepoj knjizevnosti kao da nikada nije ni postojalo. Faktografske knjige zastarevaju vrlo brzo zato sto se fakta vrlo brzo menjaju a cinjenice vrlo lako prestaju biti cinjenice. U lepoj knjizevnosti lazne stvari ne postoje jer je istina unutrasnji lepak lepe knjizevnosti. A da li je ta istina stvarnost, to je sasvim druga stvar buduci da je u prirodi pisanja sublimacija i proizvodnja nove stvarnosti. Kako sada izgleda vasa bivsa domovina?- Ovde se osecam kao Alisa u zemlji cuda. Za cim god da potrcim, nije kao sto izgleda. Skoro na svakom koraku se javlja onaj opasan macak; pokusam, na primer, da posaljem pismo, oni insistiraju na licnoj karti koju, naravno, nemam. Svedska je zemlja u kojoj, ako ste njen gradjanin, kompletna administracija i postoji samo zato da bi vam pomogla da ostvarite svoje pravo. Meni se cini da ovde administracija postoji da bi osujetila gradjanska prava. Sve u svemu, moj odnos prema otadzbini je vise intelektulan.