Crni fondovi prošlosti

Knjige Dragana Velikića (trenutno ambasadora u Austriji), našeg najprevođenijeg pisca na nemačkom govornom području, odavno su i u Češkoj, Mađarskoj, Španiji, Poljskoj, Francuskoj... Prate ih izvrsne književne kritike. Primerice, početkom septembra na čitavoj strani uticajnog „Frankfurter Allgemeine Zeitunga“ izašao je tekst o našem piscu u kome se nisu štedele reči hvale. „Narodna knjiga“ uskoro će objaviti sve njegove romane („Via Pula“, „Astragan“, „Hamsin 51“, „Danteov trg“, „Slučaj Bremen“ i „Dosije Domaševski“), a potom i delo koje sada piše - omnibus roman „Ruski voz“. Jedan od osnovnih motiva romana „Slučaj Bremen“ je oživljavanje prošlosti. Da li literatura ima moć da nam ulepša prošlost ili, možda i važnije, razreši zaostale dileme?

- Ni jedno ni drugo. Prošlost je kao plovak, stalno isplivava i menja se u našoj projekciji, jer se i mi menjamo. Svaki proživljeni dan ostavi u nama nekakav talog. Literatura, kao i svaka druga umetnost, ostvaruje složeniji, puniji život. To je počelo sa pećinskim crtežima. Majmuni nisu crtali, pa su ostali majmuni. Šalu na stranu, književnost nije sredstvo dekoracije života već komponenta života samog, svejedno da li je stvaramo ili konzumiramo. Literatura ne razrešava dileme, međutim, samo kroz umetnost upoznajemo nove dimenzije egzistencije. Ako bih pokušao da zamislim svet bez umetnosti, onda bi to izgledalo kao da živim u bunkeru ili garaži.

Pred kraj „Slučaja Bremen“ vaš junak kaže: „Postoji samo privatna istorija, a onaj dogovor o datumima i događajima nikoga zapravo i ne dotiče.“ Nije li književnost, čak i kad se oslanja na faktografiju, „privatna piščeva istorija“?

- Književno delo nastaje uvek iz ličnog doživljaja. Ali književno delo se i reprodukuje ličnim doživljajem, jer tokom čitanja mi u sebi uspostavljamo jednu od mogućih verzija tog dela. U tome i jeste snaga i univerzalnost velikih književnih dela.

U jednom drugom romanu, „Danteov trg“, kažete da je svet prekriven znakovima; kakav je vaš odnos prema jeziku simbola?

- Mislim da svaki čovek stvara svoju privatnu kabalu. Daleko od toga da je život rebus, međutim, iskustvo koje sa godinama stičemo pravi u nama banku podataka. Bez simbola ne bismo mogli ništa prepoznati i prirodno je da svaki čovek crta mapu svog zemaljskog života. Ko zna šta sve prenose geni.

Junak u romanu „Dosije Domaševski“ Adam Vasić je na jednoj ozbiljnoj prekretnici, životnom dobu kada se svode računi. Ima li tu autobiografskog?

- Naravno da ima. Uvek se piše iz vlastitog iskustva. Svako na svoj način oslikava Ahilejev štit, pa tako i moj junak Adam Vasić. Svođenje računa pre svega je spremnost da se zađe u crne fondove prošlosti.

Hoće li vaš novi roman „Ruski prozor“ uskoro pred čitaoce?

- Roman privodim kraju, ali nimalo ne žurim. Razumem izdavače, njihovu potrebu da se sa što više naslova pojave na Sajmu knjiga. Međutim, kad god sam mogao, izbegavao sam da objavim knjigu uoči Sajma. To će mi uspeti i ovog puta. „Ruski prozor“ bi trebalo da se pojavi negde na proleće.

Jednom prilikom ste rekli da je „Ruski prozor“ vaša duboko intimna priča...

- Pa, sve što sam do sada napisao je intimna priča. Minuli rad u literaturi se ne iskazuje brojem knjiga, već sposobnošću da skinete što više koprena sa vlastitog života, i u tom smislu najviše sam odmaknuo u „Ruskom prozoru“.