U raljama apsurda

Nada Šargin, glumica koju pozorišna publika zna iz raznih predstava („Terasa“, „Tri sestre“, „Nedozvani“...)i filmova „Žurka“, „Krojačeva tajna“ (uskoro ćemo je gledati i u „Čarlstonu za Ognjenku“) govoreći za „Blic“ o ulozi Saše kaže: „Ona je žena koja ne odustaje od sebe onakve kakva jeste. Ne pretvara se i ne folira da bi se nekome dopala ili, recimo, profitirala. Ona stoji iza onoga što radi, ne odriče se svojih grehova i ne poriče svoje slabe strane. Ne obara pogled. Nosi i svoje strahove i ne da im da joj poviju kičmu. Rečju, osoba kakva se retko u realnosti može sresti. Baveći se njome, između ostalog, imala sam uzor u scenaristkinji Mileni Marković. Počev od načina odevanja i muzike koju sluša pa na dalje i kao pisac i kao javna ličnost ona je ostala svoja.

Nalazite li sličnosti ili možda jake razlike između sebe i nje?

- Najsličnije smo po tom velikom emotivnom naboju. Ponekad sam iz svojih iskustava crpela emocije koje sam ugrađivala u njena stanja i događaje. Posle ovog filma, priznajem, sve više sam okrenuta (mada je gramatički nepravilno ali je tačno) u sebe. Sve više razmišljam o tome šta ja to hoću da uradim, da kažem i šta je to što me sprečava da to ostvarim.

Koliko je, grubo rečeno, isplativo biti svoj po svaku cenu ukoliko to prvocira kontraefekat?

- Možda jeste skupo ali je isplativo. Nisam sigurna da je odmeravanje i šminkanje sebe u tuđim očima nešto čemu se vredi posvetiti, makar bilo i isplativo. Da se razumemo, biti svoj ne znači egocentrtizam. Naprotiv. To podrazumeva i, da kažemo, pravi odnos prema drugome, prema stvarima, dalekosežnija gledanja... Primerice, ako kao mlad glumac pričate po svim novinama da se mora doneti zakon o pozorištu, vi ste nešto uradili. Verovatno se to neće desiti sutra, ali za deset godina bićete zapamćeni kao neko ko je probao da o tome priča (bio pošten prema sebi i ostalima) a nije se samo slikao, pozirao i smeškao.

Film skenira (beznadežnost) društvenog konteksta...

- Potičem iz manje sredine, iz Zrenjenina, i mislim da se to tamo još više vidi. U Beogradu možete, ipak, da nađete kakvu-takvu soluciju. U malim sredinama je to mnogo teže. Dok smo snimali, padali su mi na pamet razni ljudi koja sam ostavila u Zrenjeninu posle gimnazije.... Muka je što se taj problem nastavlja, verovatno zbog načina na koji se političari bave ovom zemljom kao i zbog mentaliteta. Recimo, kao glumac možete praviti lepe uloge u pozorištu, snimati filmove, dobijati nagrade, što je sve, razume se, lepo, a opet za mesec-dva dana vrlo verovatno biti u situaciji da se borite za parče hleba i prinuđeni zbog toga da razmišljate o kompromisima s ljudima do kojih ne držite... Pa, da li je to normalno i u redu? Vidite, likovi u filmu su zanimljivi, intiligentni ali su ljudi koji nemaju budućnost. Niti im iko daje šansu. Zvuči neverovatno, ali to je realnost.

Kog je žanra ta realnost?

-Apsurd, šta bi drugo. Ako imate sutrašnjicu bez nade, budućnost bez budućnosti i mentalitetsku matricu koja vas drži u mestu... Možda danas imamo malo više love nego pre deset, dvanaest godina ali u odnosu prema stvarima i razmišljanjima nismo se mnogo mrdnuli.

Spomenuli ste nagrade, jeste li očekivali „Caricu Teodoru“ u Nišu?

- Naučila sam sebe, prvenstveno da ne bih poludela i da se ne bih mnogo razočarala (što se mladim glumcima dešava), da ništa ne očekujem. Koliko god da sam zadovoljna ili uverena da sam hiljadu posto sebe unela - ne očekujem priznanje. Jer onda je lakše bilo da ga dobiješ ili ne. Očekivati mnogo u ovoj sredini nije dobro. Lako te može zadesiti depresija. Nagrade mogu da te zaobiđu ali ona neće.