Greh u pisarnici

Da li je dobro za građane Srbije ako 24 američka senatora u pismu svom predsedniku pohvalno govore o vlasti u Beogradu? Ne krije li se iza njihovog iznenadnog srboljublja neka zadnja namera? Da ih nije raznežio novac srpskih lobista? U javnosti su povodom pisma postavljena još mnoga pitanja, jer nije se naviklo da tamošnje uticajne ličnosti iz čista mira govore nešto što se ni ovde ne čuje baš često. Kada neko u Beogradu izgovori nešto pozitivno o Tadićevom predsednikovanju ili o učinku Koštuničine vlade, namah biva nazvan njihovim slugom, ako ne i plaćenikom.

Doduše, treba biti ili krajnje dobronameran ili sasvim neupućen da bi se - s ovdašnje tačke gledišta - videlo ono što američki senatori nazivaju čudesno uspešnom tranzicijom ka stabilnoj demokratiji. Kolika god bila podrška spolja, niko ni iz Evrope ni iz Amerike neće doći da bi pospremio bilo koju ovdašnju kuću. I počistio pred kućom.

Biće da spolja sve izgleda jednostavnije. Onoga ko ovde živi od dvesta evra mesečno, ni Amerikanci ni oni koji su plaćeni da hvale vlast neće uveriti da u ovoj zemlji postoji išta čudesno i da se bilo šta menja nabolje. Nema puno svrhe ni podsećanje da je pre pet ili deset godina u Srbiji bilo mnogo gore. Čovek živi danas. On zna pošto je hleb, pošto struja, pošto ono malo knjiga koje mora kupiti deci i ne vidi kakve veze bi s time mogla da ima stabilna demokratija. Zbog toga se tako često može čuti da ovoj zemlji nije potrebna demokratija, već čvrsta ruka. Zbog toga se u komunističko vreme nije strepelo da će na izbore izaći manje od polovine birača. Zbog toga je i Slobo tako lako dobijao izbore. Malo potkupio, malo zaplašio, mnogo se hvalio i - eto većine. Većina koja ga je oduvala nije nastala iz želje za demokratijom, već iz želje da se Slobi vide leđa, pošto je svima dojadio. Biralo se između crnog i belog.

Danas jednostavnog izbora nema. Demokratija zbunjuje one koji na nju nisu navikli. Čemu toliko partija, čemu toliko novina, zašto se oni gore jednom ne dogovore? Čovek ne bi da on bude kriv što mu je loše. Lakše je verovati da je za sve odgovoran neki ministar, neki potkupljivi sudija, neko ko je dužan da čoveku obezbedi ono što mu treba. Kada sa više ili manje prava okrivljuje one na vlasti, birač ne voli da misli da ih je on birao. Pošto se vlast sastoji od istih ljudi kao i biračko telo, ni ona se ne pretrže od odgovornosti za svoje postupke. Važno je što duže ostati na vrhu i na vreme misliti na naredne izbore. Ako većina iz vlasti razmišlja na sličan način, lako će spiskati onu milijardu evra od koje se očekuju tolika čuda. Uostalom, čini se da već dogodine stiže na naplatu upravo takva rata nekog starog duga.

Srećom, opasnost od povratka devedesetih nije prevelika. Srbija se promenila bar toliko da je teško zamisliti i dobru i lošu vlast koja bi se održala deset ili dvadeset godina. Smenjiva vlast sama po sebi nije čudotvorna. Nesmenjive su uvek gore, jer se smatraju bogomdanima. To jest, večnima. Pod nesmenjivom vlašću nije moglo biti zamešateljstva poput onog sa podelom televizijskih frekvencija. Vrhovni gazda je odlučio šta se imalo i - tačka. Iako njegov duh živi u mnogim glavama, on nije svemoćan ni kada tvrdi da jeste. Malo je onih koji veruju da su pri podeli sve ruke ostale čiste i da je na sve stavljena tačka. Tačnije, čini se da u to veruju samo oni koji svoju nedodirljivost smatraju bogomdanom. To jest, večitom. Slično bi bilo i da su frekvencije podeljene drugačije. Ako se uopšte može govoriti o podeli. Možda je sve samo trgovina i predstava za naivno gledalište.

Na putu ka stabilnoj demokratiji, na kom Srbiju vide neke važne američke ličnosti, sve je na prodaju. I sve se može kupiti. Bivši borci preprodaju ratne uspomene, u koje spadaju i prizori ubistava. Ni to nije novina. Ko je išao u osnovnu školu pre četrdesetak godina, setiće se slika iz tadašnjih udžbenika na kojima okupatori i domaći izdajnici, kako se to tada zvalo, ponosno stoje pored streljanih, zaklanih i obešenih. Ko god je snimao ubijanje golorukih ljudi, verovatno je mislio - pod pretpostavkom da takvi nešto misle - da time čini nešto što se mora ovekovečiti. Kada vide za šta su se izborili, ratnici iz devedesetih verovatno i nemaju boljeg izbora nego unovčiti što se može. I najizopačeniji um će, pre ili kasnije, shvatiti da njegovi potomci neće s poštovanjem čuvati snimke na kojima roditelj strelja tuđeg roditelja. Ili tuđe dete.

Nadležni ne žure da se izjasne o pričama da lica sa poternica neometano svraćaju u ovdašnje kafiće koji su, gle čuda, odranije poznati policiji. Ako zaista svraćaju, biće da nadležni ne rade ono što im stoji u opisu posla. U gorem slučaju, u opisu posla im piše nešto drugo.

Sećate li se još one ujdurme s noćnom otimačinom mandata neposlušnim poslanicima? Čudesno uspešna pravna država ne spava. Pokrenula istragu protiv šefice skupštinske pisarnice. Amerikanci bi od toga napravili film u kom pravdoljubiva dama razotkriva prljavu igru podmitljivih političara i na kraju biva izabrana za senatorku.