Hajka na analitičare

Zbilja nije lako razumeti poreklo i razmere animoziteta koji s vremena na vreme izbija prema tzv. analitičarima. Neko neupućen bi na osnovu tolikog gneva gotovo mogao pomisliti da su zapravo politički analitičari vodili zemlju poslednjih decenija. I da su oni krivi za raspad države, ratove, hiperinflaciju, izneverena obećanja, pljačkaške privatizacije, ubistvo Zorana Đinđića, politički primitivizam, nekompetenciju, srozavanje medijske i političke scene, niske tiraže i još nižu političku kulturu. Možemo samo nagađati u kakvo bi se to rajsko naselje Srbija premetnula – samo da nema tih dosadnih analitičarskih zakerala koji podmeću klipove pod točkove tranzicijskog progresa.

Najveća eskalacija antianalitičarske histerije zabeležena je u vreme vanrednog stanja 2003. kada je medijima sa najvišeg mesta poručeno da ne smeju koristiti usluge analitičara, a najnovija se dogodila prethodnih dana, povodom hapšenja članova tzv. stečajne mafije. Naime, u povećoj gomili privedenih biznismena našao se i jedan koji je, pored svega ostalog, i vlasnik agencije koja se jedno vreme bavila i istraživanjem političkog javnog mnjenja, što je pojedinim medijskim poslenicima poslužilo kao povod za čudnovatu bujicu zluradih komentara i naslova tipa „dolijao analitičar”.

Čak i nezavisno od činjenice da se dotični gospodin (Davidović) nikada nije bavio analitičarskim poslom, niti se ikad tako predstavljao – izuzev ako su ga tako možda par puta oslovili na BK televiziji, u vreme dok su Bogoljubu Kariću prijali rezultati njegovih istraživanja – veoma je indikativno da su vrli komentatori od niza njegovih mogućih identifikacija odabrali i fokusirali se baš na onu najsporniju – analitičarsku. Što, na primer, ne napisaše da je „dolijao” vlasnik agencije za ispitivanje tržišta, regionalni nosilac dve prestižne svetske licence za ovu vrstu istraživanja, član izvršnog odbora nacionalnog udruženja istraživačkih, oglašivačkih i advertajzing agencija i – nipošto ne na poslednjem mestu – ugledni član srpsko-američke privredne komore? Sve su to, recimo, sa par jednostavnih operacija mogli da nađu na internetu, ukoliko takva pretraga, dabome, nije previše zahtevna ili suviše banalna za vukove i veterane srpskog političkog (,,istraživačkog”) novinarstva.              

Podrazumeva se da analitičari nisu sveci. (Nisu to, kao što smo u poslednje vreme imali više puta prilike da se uverimo, čak ni sudije, sveštenici i vladike.) Ima ih boljih i gorih, duhovitijih i dosadnijih, kompetentnih i diletanata, iskrenih i mistifikatora, trezvenjaka i alkoholičara... Na pamet mi padaju reči mog pokojnog profesora i „književnog analitičara” Dragana Jeremića koji je umeo da kaže kako se u svakoj profesiji, od seljaka i obućara, do profesora univerziteta i akademika (a neće biti da su analitičari, političari i urednici novina tu neki izuzetak) može naći podjednak procenat, ne samo moralnih i nemoralnih – što je gotovo nesporno – već i podjednak broj pametnih i glupih ljudi. Dakle, ima ih raznih, baš kao i političara, fudbalskih sudija, novinara, umetnika i urednika. I nikome ne pada na pamet da nezadovoljan njihovim ponašanjem u pojedinim slučajevima kompromituje ili ukida čitave struke.

Uostalom, koliko me pamćenje služi, analitičari nisu nikoga nazvali „ustašom”, „đubretom” ili „džukelom”. Nisu predlagali da se proteruju pripadnici pojedinih etničkih i verskih zajednica ili istrebljuju predstavnici pojedinih stranaka, vešaju politički protivnici i od njih pravi Ćele-kula. Za razliku od političara, a bogme i novinara, ne pamtim da su se bilo koji, stvarni, nabeđeni ili samozvani analitičari pobili na javnom mestu, sudnici ili TV studiju, da su psovali, pretili i polivali se vodom. I tu dolazimo do jezgra problema i suštine akutne hajke na analitičare. Takvi kakvi su i koliko ih ima – a nisu neki i nema ih mnogo – analitičari ipak predstavljaju kakav-takav korektiv na političkoj sceni, i barem u svojim boljim izdancima simbolizuju mogućnost normalnog i odgovornog mišljenja i govora o politici, unoseći u njega tračak objektivnosti, racionalnosti i kompetencije. I, ako ne zvuči pretenciozno, još uvek poseduju izvestan javni uticaj i autoritet u vremenu i u oblasti u kojoj su autoriteti već odavno mrtvi, devalvirani i strančarski isparcelisani. A to je već gotovo smrtni greh koji se lako ne oprašta. glavni urednik časopisa Nova srpska politička misao