"Mu-joj" diplome

A zašto ne „joj-mu”? Ne zbog feministkinja, već radi pristojnosti. Ovako ili onako ozakonjeno hermafroditsko rešenje univerzitetskih diploma izraz je nečije nebrige.

Elem, prošlog meseca u Službenom glasniku objavljen je „nov” izgled diploma koje će po završenom školovanju dobijati studenti svih stepena na kraju visokoškolskih studija. Propisani tekst je birokratski krajnje precizan, a izgled, sačuvaj me bože, potpuno vanvremenski. I tekst i izgled zorno govore da naša birokratija na najvišem nivou još nije izašla iz mentalnih shema administrativnog poretka prošlog režima. Prema svemu, redakciju teksta i rešavanje oblika trebalo je poveriti za te poslove stručnijim kadrovima.

Naše ministarstvo prosvete kao da ne zna da živimo u već prilično razvijenom elektronskom dobu. Inače ne bi pravilo ovako rogobatne tekstove za diplome i estetski neartikulisana i nefunkcionalna tipografska rešenja. Problem s tekstovima se jednostavno rešava dodatnim programom, čije kreiranje programerima ne zadaje nikakve posebne muke. Danas je uz pomoć elektronske tehnologije moguće odštampati svaku pojedinačnu diplomu kao unikat. Grafički izgled propisanog oblika diplome je oskudan. Ovako nešto ne bi moglo da prođe ni kao tipografska vežba u srednjim umetničkim i grafičkim školama; mešanje dva po poreklu različita pisma u savremenoj tipografiji takođe spada u početničke greške, ali da ne ulazimo dalje u grafičke finese. Pored spomenutog „mu-joj” i „završio-la” ima i rogobatnijih određenja: diplome potpisuje Rektor*, Direktor* ili Predsednik*. U dnu diplome stoji fusnota koja upućuje da *nepotrebno treba precrtati. Trebalo je prethodno razmisliti koji će od navedene gospode (ako im dajete za pravo da imaju svoje mišljenje) pristati da se potpiše, iznad ili ispod precrtanog – na šta bi to ličilo! Šlag na tortu predstavljaju dva (M.P.). Dva pečata ne videh nigde, iako sam obišao mnoge značajne škole kod nas i u svetu; uzgred, najčešće su diplome bez ijednog pečata. Sve postaje jasnije ako se zna (a to se moglo čuti u jednoj televizijskoj emisiji) da je ministar prosvete izjavio da neće dopustiti da mu tu neki dizajneri crtaju Barbike i Diznijeve junake na univerzitetskim diplomama. Zašto se osporava pravo fakultetima i drugim visokim školama da se drže svojih tradicionalnih rešenja ili da kreiraju nova. Da li se dozvoljava da fakulteti u svojim svečanim dokumentima mogu simbolično da predstave i svoju posebnost, da diplome mogu da budu, a često jesu, izuzetno reprezentativne po svom izgledu? Nova univerzitetska diploma mora da se postidi čak i u poređenju s predratnim majstorskim i kalfenskim pismima (svedočanstvima).

Nevolje s ovakvim formular-diplomama umnožavaju se prilikom unošenja ličnih podataka. Ko će ih i na koji način upisivati? Da li će se iz magacina izvlačiti islužene ćirilične pisaće mašine, ako ih još uopšte ima, ili će to raditi nevešta fakultetska administracija. Na šta će to ličiti nije teško pretpostaviti. Danas više niko ne ume da lepo, razgovetno, čitko piše, za šta su zaslužne prosvetne vlasti, škola i učitelji čija staleška organizacija uporno nastoji da pojednostavi rukopis.

Prema svemu, birokratiji je dovoljno sopstveno administrativno iskustvo i svoja pamet, za humane, estetske potrebe ona ne haje.

*profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu