Nebo nad Berlinom, 13. jun

Javljaju mi da je RTS doneo krucijalnu odluku da ako B92 direktno prenosi konferenciju za novinare, moraju i oni. Kakve bi tek domaće zadatke davali da je Mundijal kod nas.

Svraćam do Humbolt univerziteta, imaju strašan park, gde sede i studentarija i profesori. Hedonizam i edukacija na jednom mestu. Ne mogu reći da mi vrela kamilica na „plus 33“, nije prijala. Krećemo ka Brandenburškoj kapiji, gde je najveći fudbalski park koji sam ikada video. Usput na Unter den Lindenu, nailazim na ležaljke sa fudbalskim motivima, nažalost nisu bile na prodaju. Pežo promoviše Brazilce u svom salonu... Ispred kapije fudbalski globus, logično, kao fudbalska lopta. Ulaz besplatan, vrućina nadrealna, srce puno... Na zidovima se odvija prezentacija šampionata, touchscreen do touchscreen-a... Na jednom od njih animacija oktopoda koji je ozbiljno povređen i ne može da brani. Prstom ga „milujete“, on se oporavlja i počinje sa paradama.

Hiljade ljudi oko Brandenburške kapije, sprema se da gleda Togo – Južna Koreja. Štandovi sa rekvizitima, perikama, šalovima, zastavama. Ima i nas... Galoni brze hrane i kilogrami piva, vesela atmosfera, fotoaparati se maksimalno koriste. Negde na pola puta ka Velikoj zvezdi (spomenik u Berlinu), štand sa Body Art umetnicima. Nailazim na zgodnu cicu, polugolu, kojoj u tom trenutku crtaju na grudima zastave Hrvatske i Brazila. Pored nje stoji natpis: „Fotografija 50 evra“. Odlazimo dublje u zapadni Berlin, tamo je pomama za šopingom. Nekako bez stila...

Potom brzi povratak na istok, ruska pica u kafeu „Gorki Park“, sa lososom, maslinovim uljem i bosiljkom, razgovor sa Hrvatom koji studira u Berlinu i koji nema ulaznicu. Nekoliko stotina metara dalje, pivski park, Togo poveo sa 1:0, probao Berliner Kindl, pivo sa nekim aromatom. Egzotično i jednom dovoljno...

Na Prenclauer Bergu, jedan od zatvorenih bazena pretvoren u kafić za gledanje tekmi. Koreja preokreće rezultat. Odlazim na stadion.

Gledao sam dosta utakmica Hrvatske na velikim takmičenjima, ali ni na jednoj nije bilo toliko navijača kao na ovoj protiv Brazila. Čini mi se bar 30 hiljada. Ispred stadiona Jarni, Ćiro, Prosinećki i Boban. U media centru ogromna gužva za novinarske ulaznice (akreditacija nije dovoljna, da bi se ušlo na stadion). Ulazim bočno, slažem toplu ljudsku priču... ostalo je rutina.

Brazilci će reći da su odigrali koliko im treba, Hrvati da im je nedostajalo malo sreće, tek 1:0 za svetskog šampiona i prvi bodovi. Stadion rasprodat, blicevi stvaraju klupsku atmosferu, a bubnjevi i jednih i drugih soundtrack za film koji se upravo odvija pred nama.

Posle utakmice slavili i jedni i drugi. Kafići na Oranienburgu krcati, najmlađe pripadnice najstarijeg zanata u rutinskim pregovorima. Gužva u 3 sata posle ponoći, kao u 3 popodne. Kapiram da su u Bilerbeku svi spavali u to doba. Ostalo je još malo dana do Argentine.

Ta utakmica će biti specifična za mene. Drugi put ću u životu navijati protiv Argentine, a jubilarni milioniti za naše. Možda taj jubilej donese sreću.