Slike kao otisak života

Poznati slikar Ljuba Popović, jedan od takozvanih naših Parižana, izložio je slike velikog formata u Galeriji „Pariski krug“, u Makedonskoj ulici. Posle dužeg vremena prvi put u Beogradu kao izlagač, autor za izložena dela kaže da su „buketi njegovih višegodišnjih emocija“.

Popović ne pije, ne puši, održava kondiciju da bi mogao što više vremena da provodi u ateljeu. Sve troje njegove dece perfektno govore srpski jezik, jer on nije hteo da bude drugačije. Nagrade ne prima i, ako treba, o tome unapred obavesti potencijalne davaoce, jer kako za „Blic“ kaže: „Nikada nisam imao gazdu, nisam bio u partiji niti sam sad. Mimoilazili su me u ona vremena, sad ja mimoilazim njih“.

Vaše su slike pune anđela i đavola. Ipak, kažete da u boga baš i ne verujete. U šta verujete?

- Bog moje majke, koji je sedeo na oblacima, nije i moj bog, iz razloga što imam predstavu o kosmosu, dobro poznajem astronomiju. To - kako je nastao svet - za mene je velika enigma i, zapravo, ja sam čovek koji ne veruje ni u šta. Ali, poštujem religiju kao deo kulture jednog naroda, pogotovo našeg. Poštujem sve religije i ne podnosim mržnju koja se stvara između njih. To je, pre svega, nekulturno.

Kako gledate na razvoj fantastike kao žanra u savremenom svetu?

- Danas je čudna prekretnica. Ovi filmovi iz oblasti fantastike su, naravno, presvirani, ali sama njihova pojava nagoveštava da svet hoće da ide malo dalje, da ne može čovek da se zadrži na belom kvadratu na beloj osnovi, ni u slikarstvu. Shvatio sam da ono mora da ima filozofiju i da treba da je deo visokog umovanja o našoj sudbini. Slika je i moja sudbina na planeti, ali istovremeno i otisak za sve ostale da vide šta je jedan život.

Da ste sada na kauču, i da se od vas traži brz odgovor, šta biste kazali - koji događaj u životu i karijeri ostaje za vas najupečatljiviji?

- Možda kad sam mogao da se udavim na ušću Bune u Neretvu, prevrnuvši se sa Rašom Ristivojevićem, tako da su nam samo gaće ostale u kajaku. Moj otac je to saznao iz novina, i skoro pao u nesvest. Što se tiče karijere, ipak je za mene od svih događaja, bila najinteresantnija retrospektiva u Subotici, 2003. godine, kada sam u predivnom zdanju, u 18 soba sagledao 50 godina svog rada, od prve slike iz ‘53. godine do ovde sada izložene „Žene tame“. Bio je to šok za mene da vidim šta sam radio, a ceo život sam se bavio slikarstvom. Ta izložba me je odvela na put kroz vreme, prisetio sam se života ovde, do ‘63, pa od te godine nadalje.

Bili ste blizu i velike izložbe u Beogradu, ali se to izjalovilo. Da li će je uskoro ipak biti?

- Ne verujem da ću, posle ove izložbe u privatnoj galeriji, više izlagati u Beogradu. To ni fizički nije izvodljivo. Ko će sad da podmetne leđa za takav posao. U novoj knjizi, objavljenoj povodom ove izložbe, pored teksta Milana Komnenića, ima 86 reprodukovanih velikih slika. Ko to može da skupi, nalaze se svuda po svetu, vlasnici traže osiguranje... Inače, pregovarao sam sa Galerijom SANU oko izložbe, a zašto nije realizovana, to bolje i da ne pričam. U mojim godinama, ne pada mi na pamet da od nekog tražim izložbu, atelje... Uostalom, živim tamo, ne ovde. Neću da dozvolim da sutra u nekim od ovih „puca“ novina piše: „Doš’o Ljuba da se očeše o jadnu Srbiju.“

S druge strane, uvek ste razbijali mit o pariskim slikarima...

- Govorio sam i reći ću i sada nešto što naši novinari neće da prihvate, jer mi imamo neki kompleks, ne znam kakav. Mi koji tamo živimo nismo u Parizu prva liga. Dobro, možda i jesmo u prvoj ligi, ali borimo se za opstanak.

Da li je u matici jasna slika o doprinosu naših umetnika nastanjenih u Parizu?

- U knjizi „20. vek“ Žan-Luja Ferijea zastupljeni smo Dado, Veličković i ja. Ima me i u knjizi „Istorija simbolizma“. U raznim knjigama smo mi zastupljeni, neko više, neko manje. Ali, to je i pitanje karaktera. Ima ljudi koji naprave izložbu u predgrađu Pariza, a onda od toga prave buku. Lično, izlagao sam u Boburu, posle mene i Dado, to je ozbiljna galerija, izlagao sam i u prestižnom prostoru u Njujorku i drugde. Ali o pravoj slici naših dometa teško je govoriti, to je relativna stvar.

Da li je u Jugoslovenskom kulturnom centru u Parizu, s novim ljudima na čelu, bolje nego ranije?

- Nikada neće biti bolje, sve dok je to politička institucija. Kulturni centar mora da sarađuje sa kulturnim centrima ovde, a ne sa Ministarstvom inostranih poslova. U donjem delu Kulturnog centra rešili su da stave turistički biro, umesto da tu bude knjižara. Znači, radi se o tome da tu nema sluha, dok, na primer, Poljaci, godinama na Sen Žermenu imaju knjižaru. Prevedeni su na francuski jezik i Kiš i Crnjanski, i Pavić, Ćosić, Drašković... ali ih nema u knjižarama. Duže sam govorio da mi u Parizu treba da imamo naš bioskop, a kada napravite bioskop sa umetničkim repertoarom, onda od grada dobijete i dotacije. To što tamo pravimo turistički centar - to je veća svinjarija nego što su ovde napravili parfimeriju od „Jugoslovenske knjige“ u palati „Albanija“. Šta možemo, kad svaku dobru ideju koju date nekoj budali, ona je usere.