Srpska vlada ne treba da traži simpatije EU ili SAD

Drugi je da Srbija i Crna Gora ostanu zajedno kao ujedinjena država. Treći je da Ratko Mladić i Radovan Karadžić budu u Hagu. Štaviše, SAD i EU se nadaju da će ostvariti sve ciljeve, a da će Srbija u isto vreme nastaviti da napreduje u svojoj demokratskoj i ekonomskoj tranziciji, uključujući i pomirenje sa svim susedima.

To je nemogući zadatak. Čak i površna analiza otkriva realnost da je svaki od tri cilja složen, kontroverzan i kao stvoren da pokrene najgore nacionalističke tendencije. Uspešna realizacija jednog od njih bila bi izvanredno ostvarenje i mogla bi se jedino dostići kombinacijom šargarepa, umešnog pritiska i podstreka, primenjenih na dobro koordiniran način. Pozabaviti se istovremeno svim trima ciljevima nije samo teško ostvarljivo već je i kontraproduktivno. Koraci preduzeti radi ostvarivanja bilo kojeg od ciljeva otežavaju rešavanje ostalih.

Nedavna odluka Saveta ministara EU da suspenduje pregovore sa Srbijom i Crnom Gorom o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (SSA) početkom aprila, ukoliko se Ratko Mladić ne nađe u Hagu, otkriva pukotine u ovoj velikoj strategiji.

Pre svega, kad je reč o svim teškim pregovorima koje Srbija mora da preduzme, postoji u svim slučajevima potpuno ista nebulozna nagrada: potencijalno članstvo u Evropskoj uniji, u nekoj budućnosti, nepoznatog i nespecifikovanog datuma. Sve što se zna jeste da to neće biti ništa pre nego što bi se dogodilo pod najboljim okolnostima. Da je datum određen za godinu ili dve, na primer, to bi moglo da obezbedi podsticaje neophodne da se ohrabre srpski političari da preduzmu teške korake. Ali , kako stvari stoje, jedino što sadašnja srpska vlada zna zasigurno jeste da će otići s vlasti znatno pre nego što Srbija dobije bilo koju nagradu. Tako će vlada primiti glavne udarce javnih reperkusija zbog srpskih neuspeha u ovoj godini, a ništa neće dobiti zauzvrat kao kontratežu.
Štaviše, takav podsticaj mogao bi se uporediti sa pištoljem u kojem je samo jedan metak. Šta ćete uraditi kad ga ispalite? Drukčije rečeno, ako Ratko Mladić ne bude isporučen Hagu do kraja marta i pregovori budu suspendovani, koji podsticaji stoje na raspolaganju srpskim političarima da preduzmu teške odluke povodom Kosova? Koliko puta možete nešto da obećate ili da to uskratite pre nego što izgubi svaku vrednost? Koliko puta i povodom koliko pitanja će birokrate EU izreći istu vrstu pretnji da će suspendovati integraciju, ako Srbija ne preduzme neophodne korake?

Ipak, nisam uopšte uveren da bi bilo koji podsticaj mogao na kraju da navede bilo kog srpskog političara da prihvati nezavisnost Kosova. Baš kao što nisam uveren da će srpska vlada biti u stanju da preda Ratka Mladića krajem ovog meseca. Zapadni politički lideri se ponašaju kao da će prave šargarepe biti dovoljne da donesu pozitivne srpske stavove prema tim pitanjima. Nisam uopšte uveren da su u pravu.

Realnost je takva da je EU sama sebe gurnula u klopku kad je izrekla takve pretnje. Ako srpska vlada zaista nije u stanju (ili nije voljna) da isporuči Mladića, onda će EU u bilo kom slučaju morati da sprovede svoje pretnje. Kad to jednom bude urađeno, nema lakog povratka nazad. To će ozbiljno dovesti u pitanje izglede za uspeh kad je reč o druga dva cilja.

Glavni dobitnici pri takvim akcijama biće bez sumnje snage koje se zalažu za nezavisnost Crne Gore. Koji bi bolji poklon mogle da dobiju upravo u jeku predreferendumske kampanje, nego da se pregovori o SSA sa Evropskom unijom prekinu zbog nedovoljne saradnje Srbije povodom ratnih zločinaca? Tema kampanje bi mogla da bude: "Ne želimo da nas Srbija zadržava". Prema svim ocenama, rezultat referenduma biće veoma tesan i ako uspe, onda će to verovatno biti upravo zbog tog koraka koji je preduzela EU. To je razljutilo pojedince poput premijera Koštunice da javno iznese svoju želju da Srbija i Crna Gora ostanu zajedno.

Dugo sam razbijao glavu zašto su EU i Sjedinjene Države usvojile takvu nefunkcionalnu, kontraproduktivnu "strategiju" za Srbiju i Crnu Goru. Mislim da postoje tri osnovna odgovora.

Prvi odgovor jeste da je takva "politika" u stvari amalgam tri različita pitanja, a svako od njih je jedinstveno i okuplja potpuno različite grupe entuzijasta. Postoji veoma uticajna, iako ne velika grupa pojedinaca za koje je pitanje ratnih zločina najvažnije pitanje na Balkanu. To su oni pojedinci koji su, na primer, uslovljavali američku pomoć Srbiji u proteklih šest godina napretkom u rešavanju pitanja ratnih zločina. Oni su ti koji su sprečili Bosnu i Srbiju i Crnu Goru da se pridruže programu Partnerstvo za mir, dok Mladić i Karadžić ne budu u Hagu. (Čak i ako su takve zemlje poput Belorusije članice već deset godina). Postoji druga grupa koja se koncentrisala da ostvari nezavisnost Kosova, što je moguće pre. I konačno, tu su Havijer Solana i mala grupa simpatizera koji su zainteresovani da očuvaju Beogradski sporazum, isposlovan u pregovorima i u koji su investirali mnogo do svog ličnog prestiža. Drukčije rečeno, različite interesne grupe uspele su da nametnu svoja partikularna pitanju kao neposredne političke ciljeve EU i Sjedinjenih Država.

Drugo, Sjedinjene Države su odlučne da odu sa Balkana što je pre moguće i identifikovale su hapšenje Mladića i Karadžića i "rešenje" problema Kosova kao preduslov za to. Kao rezultat toga Sjedinjene Države vrše nesvakidašnji pritisak na Evropljane da potvrde taj raspored.

Konačno i što je možda još važnije, realnost koju bi srpski političari morali u potpunosti da shvate jeste upozorenje da će krajnji rezultat insistiranja na rešavanju sva tri pitanja (u stvari guranje upravo nezavisnosti Kosova) biti povećanje nacionalizma i nestabilnosti u Srbiji što niko ne čuje, a biće i dalje tako. Da parafraziram čuvenu rečenicu Klerka Gebla upućenu Skarlet O’ Hari u filmu "Prohujalo sa vihorom": "Iskreno, moja draga, ne dajemo ni pet para".

Baš kao što srpski političari zbog sopstvenih razloga potpuno ignorišu otvorena upozorenja EU i Sjedinjenih Država o konačnom ishodu na Kosovu, tako i zapadni lideri ignorišu stalna upozorenja srpske vlade i drugih da akcije koje se preduzimaju još više povećavaju podršku Srpskoj radikalnoj stranci, i da bi krajnji rezultat mogao biti pad sadašnje vlade i dolazak radikala na vlast.

Na Zapadu je na snazi hladna računica da to više nije mnogo važno. Zapadni lideri smatraju da je daleko važnije da se reši pitanje Kosova, Mladića i Karadžića, nego da se koncentrišu na unutrašnju političku situaciju u Srbiji. Osnovni stav jeste da je jedina šteta koju radikali mogu da nanesu to da spreče ekonomsku i političku integraciju u Evropsku uniju. Prošli su dani kad je Srbija bila značajna vojna i politička pretnja svojim susedima. Sada izgleda da je jedino pretnja samoj sebi. Zaista sam uveren da je međunarodna zajednica donela odluku da ako Srbi žele da se izoluju i zaostanu za ostatkom Evrope, onda će sami Srbi biti jedini koji će biti pogođeni. Zato, srpska vlada ne treba da traži simpatije EU ili Sjedinjenih Država u teškim vremenima koja stoje pred njom. Ti dani su okončani pre nekoliko godina.