Tajkuni

Stari vic o čoveku koji lovi "zanzibare", ali ne zna kako izgledaju jer nije uhvatio još ni jednoga, neodoljivo podseća na aktuelnu društvenu i političku igru (kompjuterska igrica još nije napravljena) - početak bune na tajkune. Svaki tajkun ima svoje političare. Ili, obrnuto, svaka politička stranka ima svoje tajkune. Ne košta te ništa. Politički je profitabilno, za ime i prezime te niko ne pita, a sama činjenica da neko govori o tajkunima valjda je krunski dokaz da on sam niti je tajkun, niti je političar koji se na takve oslanja. Dirljivo je bilo gledati jednog od složne braće, onih što se predstavljaju kao snaga Srbije, kako uz pomoć svojih partijskih drugova, na mitingu u Boru, priča o tajkunima kao o najvećem zlu današnje Srbije. Uzgred, nije izostala ni priča o malinama, ajvaru, kajmaku (to je ono što, kada nosite rođacima u inostranstvu, pakujete u kutijice od pomade i lažete carinike da je to krema za lice, ruke ili telo). Jeste da je svaki krompir ivanjički, da je svaki kupus futoški, da je svaka paprika leskovačka, ali da li bi iko kupio borsku salatu? Tamo više ni trava ne raste. Veći stan u elitnom beogradskom naselju košta više nego cela zgrada u Boru ili Majdanpeku.

I šta uopšte reč tajkun znači u prevodu na srpski jezik? Šta političari, ostali demagozi i neupućena javnost podrazumevaju pod tim? Nije dobro biti tajkun, ispravno je biti protiv njih. Da li je tajkun jednostavno bogat čovek? Da li, da bi zaslužio takvu definiciju, treba da je kapital zaradio u vreme sankcija i uz privilegije koje mu je dao Miloševićev režim? Da li je to čovek kome finansijska moć osigurava i veliki politički uticaj i kontrolu nad većinom stvari koje se u ovoj državi danas događaju? Da li stranke proizvode tajkune ili tajkuni proizvode stranke? Da li ima onih koji iz pozadine vuku konce i upravljaju poštenim, nekorumpiranim, legalistički orijentisanim i ustavotvornim političarima ili su prinuđeni da sami odrade taj "prljavi" politički posao? Kada se priča o ostalim zemljama u tranziciji, recimo o Rusiji, naši mediji se ne libe da prave spiskove tamošnjih tajkuna. Ovde je to samo priča za političke poene, za međusobne obračune, za otimanje tržišta.

Postoji anegdota kada su Marlon Brando i Sofija Loren snimali film "Grofica iz Hong Konga". Navodno je Brando tada Sofiju pljesnuo gde nije trebalo, pa se ona silno iznervirala i rekla nekoliko uvredljivih reči o njemu. Onda je Brando, čudan kakav je celog života bio, primetio da gospođi vire dlačice iz nosa. Zašto sve ovo pišemo? Zato što istina nije na onoj strani koja bi ličila na svojevremenu hajku na tehnomenadžere i anarholiberale, ali i zato što priča o tajkunima ima itekako dobrih argumenata. Niko ne treba da beži od činjenice da iza svake političke ideje i stranke treba da stoji i jaka ekonomska pozadina. Dakle ljudi koji to mogu da plate, ali ne na onaj način da plaćaju sve i svakoga, pa šta bude. Ali, niko ne može, makar ta priča bila i istinita, da prihvati kako tajkuni zamenjuju Miloševića Koštunicom samo zato što je to u njihovom interesu. I neka niko više ne obmanjuje građane kako jedni stvaraju pare i brinu se o tome od čega ćemo da živimo, a kako drugi sve to uvode u red i zakon. Oni prvi itekako zloupotrebljavaju red i zakon, oni drugi itekako žive od para onih prvih.