Subvencije koce Uniju?

U Evropi problemi vezani za poljoprivredu privlače puno pažnje, ne samo zbog idile seoskog ambijenta ili opsednutosti savremenih Evropljana zdravom hranom već zbog mnogo fundamentalnije stvari – novca.

Od ukupnog budžeta Evropske unije, za poljoprivredu se odvaja neverovatnih 44 odsto, iako je u poljoprivredi zaposleno svega 2 odsto radne snage odnosno 7 odsto ukupnog broja stanovika.

Ono što je bitno to je – ostvariti punu kontrolu nad tim (ogromnim) novcem i omogućiti da kroz složene sisteme finasiranja, subvencija, projekata novac postigne cilj.

Okviri za to kako potrošiti sredstva namenjena poljoprivredi sadržani su Zajedničkoj poljoprivrednoj politici (Comon Agriculture Policy-CAP) .

Koji su u stvari ciljevi CAP-a ?

Prva institucija koja je formalno objedinila Evropu i iz koje je Evropska unija proizišla je bila Zajednica za ugalj i čelik koja je nastala kada je teška industrija shvatila da ima zajedničke resurse i zajedničke kupce ali čak i pre nego što je konfliktom razorena  Evropa počela da razmišlja o industriji razmišljala je o  gladi.

Sa velikim delom radno nesposobne populacije, neodržavanim, zapuštenim usevima, bez dovoljno dobre mehanizacije, Evropa nije mogla da hrani sebe i zavisila je od pomoći SAD, tako da je prvi proklamovani cilj Evrope i onoga što je kasnije preraslo u CAP  bio prehrambena nezavisnost.

Evropska komisija je prvi put predložila formiranje zajedničke politike o poljoprivredi 1960 godine, posle ugovora iz Rima  1958. godine kojim je stvoreno zajedničko tržište. Na ovaj način Evropa je počela da se povezuje na nivou primarne proizvodnje a iz ovakve saradnje na najfundamentalnijem nivou proizašla je i neohodnost ka formiranju novih zajedničkih politički struktura i organa kao što je Poljoprivredni savet – jedna od najstarijih evropskih institucija.

Tokom godina, menjala se i politika, ekonomska situacija, a i poljoprivreda sama po sebi tako da su  se  prvobitni ciljevi  :  solidarnost izmedju zemalja članica, zajedničko tržište, sigurne zalihe, povećana produktivnost, slični standardi življenja u smislu prehrane stanovništva u mnogome proširili.

Upravljanje vrlo raznolikom poljoprivrednom proizvodnjom je u samom početku bio težak zadatak.

Kada posmatramo poljoprivredu u Evropskoj uniji i svu raznolikost, vidimo da je to složen sistem. Svaka karika u lancu može dramatično da utiče na proces.

Banalizovano, od cene nafte na svetskom tržištu može da zavisi cena sira u Holandiji, ili pak od cene sira može da zavisi kolike cene dizela će Unija propisati za korišćenje u agraru, a od oba faktora može da zavisi cena šećera (glave šećerne repe se koriste u ishrani krava), od cena šećera, odnosno melase, zavisi cena stočne hrane ... itd.

Šta je EU proklamovanim ciljevima dobila?

Prvo, unificiranu carinsku stopu. Strogom carinskom kontrolom vezanom za unificiranu stopu, koja se određuje na osnovu tržišne raspoloživosti proizvoda u svim zemljama članicama eksterno se kontroliše cena uvoznih proizvoda u odnosu na cene na svetskom tržištu.

Drugo, zagarantovanu cenu poljorivrednicima na sopstvenom tržištu, pri čemu se interno cene regulišu ukoliko padnu ispod određenog nivoa koji se procenjuje kao isplativ i pogodan u zemljama članicama. Ako cene padnu isuviše Evropska komisija ih reguliše.

Treće i najspornije je sistem subvencija koje omogućuju farmerima u Evropi da naprave novac ni iz čega. Evropska poljoprivreda je jedna od najmodernijih na svetu, međutim, skupa radna snaga, i visoki troškovi vezani za poštovanje strogih standarda proizvodnje čine je u mnogim aspektima manje konkuretnom od poljoprivrede siromašnijih zemalja i upravo iz tog razloga Unija mora da stalno finansijski pomaže svoje farmere. Ono što je problematično, to je u kojoj meri je to opravdano

.

Trenutno fameri mogu da dobiju sredstva – u najmanju ruku značajna. Subvecioniše se proizvonja žita sa na primer 300 evra po hektaru, proizvodnja junadi sa 180 evra po grlu itd., tako da prosečno domaćnistvo u Sloveniji na primer može da uzme 5 do 6.000 evra samo od subvencija. Jedan deo novca daje zemlja članica (u ovom primeru Slovenija) 40 odsto, a jedan dolazi iz Evropske unije 60 odsto. 

Sistem kvota je priča za sebe kojoj ćemo posvetiti posebnu pažnju, ali svodi se na to da se na jednom centralnom mestu organizuje koliko će čega biti proizvedeno. Tako da na primer ako Francuska želi da proizvede više vina, to ne može da uradi osim ako Španija ne proizvede manje.

No, tokom vremena ne samo da su se ciljevi, i horizonti širili, širila se i Evropska unija, a sa njom i problemi. Opisani sistem subvencija je mogao da funkcioniše pre nego što se uniji pridružila Poljska gde je četvrtina zaposlene radne snage vezana za proizvodnju hrane. Sa starim sistemom subvencija to bi Uniju koštalo dodatnih 6 milijardi dolara godišnje, a tog novca nema.

Još jedan problem, potpuno suprotan,   koji je CAP do nedavno imala  je preterena produkcija. Farmerima kojima su povlastice plaćane po jedinici proizvoda su videli interes u tome da proizvode što više, što je na kraju stvorilo ogromne viškove i što je nagore, skupe viškove jer su za njih plaćane subvencije

.

Ovaj problem je rešen time što je uvedeno plaćanje po površini useva.

Sve ovo je rezultovalo sa dva velika pokušaja da se CAP promeni, prvo 1992.  a zatim i mnogo šire 2003.

Mekšerijeve reforme, nazvane po komesaru EU za poljoprivredu (McSharry) 1992, su smanjile prvenstveno subvencije za proizvodnju žita i govedine, a istvoremeno, pokušano je da se što više ljudi premesti iz agrarnog sektora u neke druge kako bi se što više smanjio pritisak na budžet zbog subvencioniranja. Istovremeno, postaknuta je forestacija lošijih zemljišta  .. itd.  Reforme nisu bile važne samo zbog unutrašnjih odnosa u uniji, već i zbog odnosa sa spoljašnjim trgovinskim partnerima, naročito Urugvajem, jednim od najvećih izvoznika govedine u Evropu, a i zbog uskladjivanja evropskih propisa sa GAAT-om (Global agreement on trade and trafficking)

Reforme 2003. godine su bile mnogo fundamentalnije. Napravljen je potpuno novi koncept jedinstvenog plaćanja po farmi (single farment payment)– po kojem ne bi bile subvencionirane pojedinačne kulture već – farme na osnovu obradivih površina sa 300 evra po hektaru, a svako subvenciniranje bi bilo oštro uslovljeno poštovanjem strogih ekoloških propisa.

U suštini jedino kroz niz novih propisa kakava je na primer nitratna direktiva moguće je i ostvariti celu zamisao.

Reforme od 2003. neće stupiti na snagu u odjednom, već u dužem vremenskom periodu do 2012, da bi se izblegli oštri društveno-socijalni poremećaji

I vratimo se na početak – na svetske lidere ...

Problem je izbio kada su Velika Britanija i Švedska pri pokušaju izglasavanja budžetskih pririteta za period od 2007-2012 odbile da dalje učestvuju u politici stalnih subvencija poljoprivrednicima i stranoj pomoći nerazvijenim zemljama što inače direktno pogađa nas koji smo se u proteklom periodu obilato oslanjali na donacije EU.

Osim toga, nevezano za poljoprivredu, Španija je zahtevala da iako je izgubila status najsiromašnije članice EU 2004 godine, treba da nastavi da prima pomoć do 2011 godine.

Glavni motiv zbog kog Velika Britanija nije želela da dalje podržava poljoprivrednike Evropske unije je što je sama druga po redu po finanasijskim sredstvima koje izvaja za uniju, ali, nasuprot tome s obzirom da nema toliko razvijenu poljoprivrednu proizvodnju kao na primer Francuska, može da koristi manji deo subvencija. Osim toga jedan od formalnih razloga je i to što Britanija tvrdi da preko subvencija Evropski poljoprivrednici imaju nefer prednost u odnosu na poljoprivrednike iz siromašnijih zemalja, kao što je naša na primer. 

U osnovi, svi se slažu da budžet za poljoprivredu mora da se smanji, ali pitanje je koliko brzo? Interesantno je da bi se problem oslabljene konkurentnosti rešavao kroz razvoj sela i dodatnog razvoja seoskog turizma, zašta se stalno izdvajaju posebni fondovi.

I na kraju dolazimo do dve mogućnosti za koje Evropa mora da se odluči u budućnosti vezano za CAP i donacije. Prva da nastavi da izdvaja značajna sredstva za svoje poljoprivrednike i tako u potpunosti štiti svoju poljoprivredu, a da pri tome finansijski pomaže siromašne zemlje gde ima interesa. Druga da smanji podršku svojim poljoprivrednicima, ali i siromašnijim zemljama, koje bi možda mogle da zarade svoj novac prodajući svoje proizvode u EU.

U svakom slučaju sigurno je da moramo da budno pratimo dešavanja jer naša poljoprivreda već uveliko zavisi od toga kako će biti formirana poljoprivredna politika Evropske unije.