Vrednost od hartije

U malo čemu se snalazim, bilo da je u pitanju, nauka, filozofija, tehnika ili umetnost, ali sam glede hartija od vrednosti u neznanju i nesnađenosti prevazišao sebe. Ubeđen sam da ovakvih kao ja ima više nego što se misli, ali su se pritajili, prate vesti o privatizacijama i glume da razumeju o čemu se radi samo što, eto, nisu lično zainteresovani, ne pretiče im baš toliko da odu u Aranđelovac i odmere svoju ušteđevinu sa Divčevom a svoju preduzetnost sa Sonjinom.

Vakat davni u kome je svaki papirić bio hartija od vrednosti: Hartija je u moj život ušla kao itekakva vrednost: mapa sveta koju smo imali bila je hartija od vrednosti, stara novinska hartija kojom je moja mati čistila staklo petrolejke bila je hartija od vrednosti, hartija čista, za pisati i crtati po njoj bila je još od kakve vrednosti, slike predaka u uniformama koje je za potrebe stožera u Beču dizajnirao nepoznati umetnik bile su isto hartija od vrednosti, nisam znao reč unikat, ali sam shvatao da to ima moja porodica i niko više.

Slučaj hartije od vrednosti koju je emitovala Narodnooslobodilačka vojska: Pred kraj rata učesnici behu dobijali potvrde da su se borili u toj i toj jedinici, tu i tu, da su se NOP-u priključili tad i tad a da su demobilisani na dan kad je Hitler digao ruku na sebe iako mu je mislim baš bio i rođendan, e, sedamdesetih godina su za borca zvanog Mrvan, a koji je radni vek proveo kao čobanin, njegovi ratni i mirnodopski drugovi pokušali da iskamče boračku penziju jer im je saborac mic po mic počeo bio bogme i da stari, pitaju ga u kojoj je jedinici bio, ne seća se, ko ti je bio komandir, ne zna više, pa jesi dobio onu potvrdu di si bio i od kad do kad, a, kaže Mrvan, ja to popušio.  

Ružna navika koja me prati iz vremena kad sam s mukom sticao marksističku naobrazbu: Učio sam štošta o finansijskome kapitalu (svaki je kapital finansijski, opominje mi evo i sada moje marksističko srce), morao sam da znam chto takoe dividenda, akcija, hartija od vrednosti, ali sam na to gledao kao na anomalije imperijalizma, bolesti koja je harala daleko od nas. Ako je i prelazna, mi smo pelcovani, mislio sam, uglavnom, što iz ideološkog slepila što iz prirodne lenjosti, ono malo što sam bio naučio za potrebe ubogog ispita zaboravio sam i sad kad avet kapitalizma kruži i srpskim nebom ja ne znam takoreći ništa.

Kako je u mojoj devetoj godini počela moja mislim doživotna skepsa glede vrednosnih papira:  Prvi papir od vrednosti koji sam držao u ruci bila je potvrda da je Živkov Ljuba (moj deda) zadruzi predao šećernu repu, osam punih kola repe zamenjeno je ceduljicom veličine dlana na kojoj je osim imena proizvođača bilo napisano bruto, tara, neto, tara je bila sinonim za blato, nju je odoka određivao poverenik države i proizvođača je mogao da zavije u crno, što mu je u neku ruku i bio zadatak; repa je imala cenu koju je doduše odredila država onako kako je njoj odgovaralo, svejedno sam bio izračunao koliko ćemo novaca dobiti (a dobili bismo znatno više da sam cenom množio bruto!), ispostavilo se da su moji pre toga zadruzi bili dužni za seme, za veštačko đubrivo koje je nauka taman bila otkrila te za špeciju protiv repine pipe, uglavnom od onoga što sam ja kao talentovan matematičar izračunao moji su dobili možda jednu dvadesetinu. Kao hartija od vrednosti pojavio se i telegram iz Orlovata: "Stevika umro. Sahrana u četvrtak. Kamenko." Neki po prispeću depeše udariše u plač, ja sam natenane razgledao čudo neviđeno, pre pola sata poslato čak iz Orlovata, rodnog mesta Uroša Predića i moje babe Tinke Ostojin, kako Kamenko ima lep rukopis, primetim naglas, kakav Kamenko, rekoše mi, to je pisao Dejan, naš poštar, kako Dejan kad je potpisan Kamenko, tako lepo, Dejanu su to javili, on je to svojom rukom zapisao i po pismonoši poslao, tako je u utorak 1961. moje poverenje u hartije od vrednosti trajno poljuljano.

Zašto se kaže hartija od vrednosti a ne vrednosni papir? Jezika što se tiče "vrednosni papir" bio bi jednako dobar kao i "hartija od vrednosti", ali nema onu svečanu notu koju ima kad se pojavi ono od! Vitez od La Manče, princ od Velsa, Milić od Mačve! (Jedino mi se ne uklapa Mina od kostura, ne znam više ni da li su bila velika slova, ta me je sintagma bila prestravila dok sam bio na rubu pismenosti: znao sam već šta je mina, da je nešto što se rasprsne kad ga nagaziš, s tim što je ova imala skeletsko punjenje!)

Da. Jeftini, predviđeni za jednokratnu upotrebu, možda i štetni po zdravlje nemaju od: novinski papir, pak-papir, cigaret-papir, toalet-papir.

U sefu ili škatulji koja je sa svoje strane još kakva vrednost leže hartije od vrednosti: obveznice stare devizne štednje, obveznice od zajma za unekoliko zakasneli ali ne i prežaljeni preporod Srbije... To vam je, znate, novac. I više nego novac. Pametno kupljene i još pametnije prodate obveznice doneće vam više nego novac, avaj, upravo tu ja i padam: niti sam ikada kupio neku obveznicu niti bih umeo da je se rešim u dobar čas.

Uticaj (nikakav) Sonje Divac da se opasuljim u privatizaciji privrednog giganta: Danima mi je, kao učeniku koji blene u dvorište dok ostali sa razumevanjem i radošću napreduju u trigonometriji, na jedno uvo ulazilo na drugo izlazilo ono što se zbivalo u Aranđelovcu.  Razumeo sam da je fabriku "Knjaz Miloš" Divac hteo da kupi, za sebe ili za nekog svog jarana koji ne zna tako dobro naš jezik, pa sam čuo kako njegova žena Sonja čak sa zapadne obale dolazi i mešetari. Da li su time konkurenti koji nisu porodično zbrinuti dovedeni u neravnopravan položaj? Da li je radnicima (koji su sada valjda akcionari, primarni akcionari jer su tu argatovali do tranzicije) nudila pare, uzmite od mene, Divčeve žene?

Napisaću bestseler "Vodič kroz privatizaciju, podnaslov "Knjiga od vrednosti" - dileme koje razdiru moje biće moraju biti bliske milionima: Umesto da od nekog ekonomiste uzmem dvočas o hartijama od vrednosti, kad već ne mogu da si platim jedan semestar na Univerzi Braće Karić, odlučio sam da sam sebi (a po uzoru na doktora koji je dobivši u nedođiji napad slepog creva sebe uspešno operisao uz pomoć vojničkog ogledala) napravim rečnik pojmova vezanih za takozvanu i svakomznanu privatizaciju. Ili da baš od nje od nje krenem? Privatizacija je pre par decenija bila nešto čime se niko nije dičio, ako su te i teretili da si nešto privatizovao, tvoje je bilo da to negiraš dokle god te ne sateraju u ćošak. Danas privatizaciju svi prihvataju, samo ako teče bez zloupotreba, što mi liči na ono o umiranju, samo neka ide redom, ali dobro, ja sam više od deset godina bio zaposlen u "Ekonomskoj politici" koja kao i sve drugo beše državna, e sad, ako se ona  privatizuje, šta ja treba da radim? Da kupim akcije, ili da ih nekome prodam?! Premda ih zapravo nemam i nisam ih nikad ni video.! Ako bi neko (ko?!) sabrao sva materijalna dobra kojima je "Ekonomska", hm, raspolagala, a bilo je dosta stolova, par fotelja u Dimčetovom kabinetu, nekoliko itisona ne baš uzorne čistoće, desetak pisaćih strojeva, ormara - i rekao, ok, ovo vredi trideset hiljada evra, da li ja kao jedna tridesetina zaposlenih mogu od nekoga da tražim tu hiljadu i od koga? Ili da ja o vlastitome trošku odšampam obveznicu na hiljadu evra i kažem nekome, premda ne vidim kome: "Daj hiljadu evra, eto ti ova hartija od vrednosti", "Šta ću s njom?", pitao bi s pravom taj, "Prodaj je nekom drugom, po mogućstvu skuplje, ili idi umesto mene u 'Ekonomsku politiku' i učestvuj u daljem pravljenju profita, utiči na uređivačku politiku, piši, prodaj prostor za oglase, radi šta znaš!" Ne znam da li to tako ide, ne znam imam li i ja koji kvadrat u zgradi "Borbe", tamo je "Ekonomska" bila,  na petom i šestom spratu imali smo bogami sedam-osam prostorija, širok hodnik, lepo stepenište, parče lifta, struju, telefon... Da. Zaista. Radio tolike godine a niti sam šta kupio, niti šta dobio, niti šta prodao! Kako to?! Imam još nekolicinu prijatelja iz toga doba, ima sad da se zainteresujem i ako mi se osmehne sreća da izvadim štetu, hteo sam samo da napišem tekst, a dospeo sam u središte stvari, u pravu su Britanci, ko traži nađe, obično nešto sasvim drugo.