Šta uraditi s Kosovom

Ironijom, mnogo vremena nakon što se oluja nasilja i etničkih sukoba istutnjala u najvećem delu bivše SFRJ, Kosovo ostaje centar etničkog sukoba čija budućnost nije definisana. Ukoliko i sve dok se za Kosovo ne pronađe zadovoljavajuće rešenje (a pod tim mislim na rešenje koje mogu prihvatiti i Srbi i kosovski Albanci) sama Srbija neće moći da se otrese pošasti nacionalizma i neće moći da se kreće prema Evropskoj uniji onoliko brzo koliko bi želela. Mnogo važnije od toga, čitava demokratska tranzicija u Srbiji biće dovedena u opasnost.

Kosovsko iskustvo trebalo bi da bude studija za proučavanje granica - i rizika - međunarodne intervencije. Sjedinjene Države i njihovi zapadni saveznici pokušali su bukvalno sve da podstaknu Miloševića da humano postupa s kosovskim Albancima, shvatajući u punoj meri implikacije njegove politike. Bio je to napor osuđen na neuspeh, pošto su kombinacija Miloševićeve želje da ostane na vlasti, istorijsko neprijateljstvo između etničkih grupa, rastuća nacionalna svest albanskog stanovništva i sukobljena gledišta o samom Kosovu Srba i kosovskih Albanaca bili suviše veliki da bi bili prevaziđeni.

Živo se sećam svoje frustracije iz 1992. kada su Bosna i Hrvatska bile u plamenu, a administracija Džordža Buša (starijeg) bila nevoljna da se umeša. Ironijom sudbine, a donekle i cinično, ključni lideri te administracije više su brinuli o potencijalnom nasilju na Kosovu i njegovim međunarodnim implikacijama, nego o tragedijama koje su se stvarno događale u Bosni i Hrvatskoj. Stoga mi tamo nismo preduzeli nikakvu akciju, već smo objavili čuveno "Božićno upozorenje" Miloševiću u decembru 1992. u kome je stajalo da ćemo reagovati ako on bude odgovoran za pokretanje ozbiljnog nasilja na Kosovu - uključujući i vojnu silu.

Na kraju je, naravno, Klintonova administracija upotrebila vojnu silu u obliku kampanje masovnog bombardovanja da bi prisilila Miloševića da povuče svoje snage s Kosova i predala upravu nad tom oblašću organizacijama međunarodne zajednice pod vođstvom UN. Da li je kampanja bombardovanja bila jedina preostala opcija? Da li je postigla svoju svrhu? Da li je to moglo da se uradi na drugi način?

Nemam dobre odgovore na mnoga od ovih pitanja. Ali, mogu vam reći da sam tokom mog perioda, kao ambasador u Srbiji i Crnoj Gori mnogo mislio o njima dok sam pokušavao da se nosim s posledicama. U osnovi, mi smo rešili jedan problem po visokoj ceni (ozbiljna kršenja ljudskih prava etničke albanske manjine od strane srpske vlade), ali smo stvorili druge za koje sve dosad nismo uspeli da nađemo rešenja. Šta uraditi s Kosovom? Kako se ono uklapa u modernu Evropu? Kakva je interakcija između Kosova i Srbije? Kako ubediti etničke Albance na Kosovu, u južnoj Srbiji i Makedoniji da se odreknu upotrebe nasilja? Kako postupiti na Kosovu, a da to ponovo ne radikalizuje Srbiju? Kako učiniti umerenijima još sirove snage nacionalizma u Srbiji i među Srbima, koja je pojačala kampanje bombardovanja?

Posao je mnogo, mnogo otežan zbog nespremnosti ili nemogućnosti međunarodne zajednice da odredi kakvu budućnost očekuje za Kosovo i odlučno deluje da to ostvari. Većina govora i političkih izjava naglašava važnost multietničkog društva. Mi se svakako značajno trudimo da Kosovo predstavimo kako se kreće prema tom idealnom cilju. Ali, realnost je takva da stepen mržnje, straha i sumnje među različitim etničkim grupama ostaje na nivou koji je postojao odmah nakon prekida bombardovanja 1999. ili blizu toga. Tokom većeg dela proteklih pet godina međunarodna zajednica nije prihvatala ovu činjenicu, pa je, čak, uprkos incidentima koji su govorili suprotno, produžila da tvrdi kako Kosovo pravi velike korake prema multietničnosti. Čak i nakon nasilja ovog marta, zabrinjavajuće veliki broj službenika UNMIK (i uticajni vladini i nevladini ljudi u ključnim prestonicama) ne razumeju dubinu ovog problema.

To nije samo pitanje naivnosti. Postojao je takođe duboki dvostruki standard na Kosovu koji je primenjivala međunarodna zajednica, zasnovan na vrlo stvarnom progonu kosovskih Albanaca pod Miloševićem i izgonu stotina hiljada etničkih Albanaca koji se dogodio nakon početka NATO bombardovanja. Preovlađujuće osećanje ogromne većine međunarodnog osoblja koje je stiglo na Kosovo 1999. bilo je prilično crno-belo, i po njemu su Srbi bili tlačitelji, a kosovski Albanci potlačeni.

Ono što međunarodna zajednica u osnovi nije mogla da shvati i prihvati u punoj meri jeste da se sada situacija okrenula naglavce i da su tlačitelji postali potlačeni i obrnuto. Rekao bih da neki (možda i većina) u sastavu civilnog međunarodnog osoblja na Kosovu, čak i danas, imaju ozbiljne probleme s ovim konceptom. A to je dovelo do nedostatka saosećanja za vrlo stvarne teškoće srpske manjine, čak i danas, i s tim u vezi nedostatka čvrstine u odgovoru na provokacije albanske većine. To je ograničilo napore međunarodne zajednice da u sukobu s albanskom nepopustljivošću omogući povratak srpskih izbeglica. To je takođe dovelo, na primer, do pune podrške institucijama (kao što je prištinski Univerzitet) koje su potpuno albanske (nijedan Srbin nije voljan da ga pohađa zbog njegove lokacije), ali i antagonizma protiv sličnog univerziteta kojim upravljaju Srbi u severnoj Mitrovici.

Međunarodna zajednica je takođe prihvatila i finansirala Kosovski zaštitni korpus, koji je naslednik OVK, kojim rukovodi rukovodilac bivše OVK general Čeku, i koji je popunjen bivšim članovima OVK koji se najčešće okrivljuju za akte nasilja protiv srpskih ili makedonskih zajednica i čiji šef (Čeku) rutinski izjavljuje da je on šef kosovske armije. Iako bi trebalo da bude prilično očigledno da kosovski Srbi nikad ne mogu prihvatiti takvu jednu organizaciju i da to može biti velika prepreka šansama za stvarno multietničko društvo, KZK još postoji.

Šta, onda, uraditi s Kosovom - sada? Na jednoj strani, ako kosovski Srbi ne počnu da osećaju da su njihova religija, kultura, jezik i način života bezbedni, oni nikad neće prihvatiti vladavinu albanske većine. Otići će, kao što su otišli iz Sarajeva 1996. Nema nikakve sumnje da će ovaj egzodus biti dodatno gorivo za nacionaliste u Srbiji i da će takođe prisiliti čak i umerene političare u Beogradu da zauzmu radikalne stavove da bi politički preživeli. To se već sada može uočiti.

Na drugoj strani, kosovski Albanci neće prihvatiti ništa manje od pune nezavisnosti u sadašnjim granicama. Značajan procenat je odlučan da protera sve Srbe s Kosova, rezonujući da sve dok je ijedan od njih prisutan, ostaje mogućnost da im Beograd ponovo nametne vlast.

Moje rešenje je prilično jednostavno. Dajte svakom mestu i gradu na Kosovu isti stepen autonomije i odgovornosti koji uživa bilo koje pojedinačno mesto ili grad u Sjedinjenim Državama. Odrastao sam u mestu od 10.000 stanovnika. Imali smo naš sopstveni školski sistem, policijske snage, lokalnu vlast, bolnički sistem i poreske vlasti. Postojale su jasne smernice za to koje su stvari odgovornost lokalnih vlasti, koje su pripadale vladi naše države, a koje su bile delokrug federalne vlade. Ako bi se to uradilo - SADA - i s punim autoritetom i moći međunarodne zajednice da to bude efikasno i delotvorno, bilo bi daleko, daleko lakše rešavati šira pitanja o budućnosti Kosova kasnije.

Ali, trik je u tome da se kosovski Albanci ubede, prisile, privole da to privhate, pošto će radikali među njima biti ogorčeno protiv - želeći da sva vlast bude centralizovana pod većinskom albanskom kontrolom. Biće, takođe, od suštinskog značaja ubediti Srbe da prihvate ovaj koncept, jer iako bi oni mogli potpuno prigrliti ovaj sistem na Kosovu, pokazalo se da su bili vrlo neodlučni da izvrše decentralizaciju u samoj Srbiji, uprkos učestalim obećanjima da će to uraditi.

Ako se ovo rešenje ili neko slično ne bude primenilo znatno pre bilo kakve odluke o konačnom statusu, moje predviđanje je da bilo koje "konačno" rešenje uopšte neće biti konačno, već ćemo samo preći u sledeću fazu kosovske tragedije.