Pauelov odlazak: suviše lojalan, suviše dugo

Dobro se sećam da sam poslao telegram Stejt dipartmentu, na početku njegovog službovanja. Pročitao ga je pre nego što je bilio ko drugi došao na posao, dopao mu se, i odmah zatim izjavio je na jutarnjem sastanku viših službenika da podržava moje ideje. Imao je svoj način postupanja sa stranim liderima, koji je bio privlačan, ohrabrujući i optimističan. Omogućio je svakome od njih da se oseća posebnim i cenjenim.

Ali, svi ovi talenti i naporan rad nisu se na kraju pretočili u glavni uspeh. Nikad nije bio u stanju da primeni svoj stvarni potencijal, jer je postalo očigledno da njegovi umeri, multilateralni pogledi nisu sinhronizovani s predsednikovim, kao i ostalih ključnih igrača u administraciji. Taj rascep postao je sve širi nakon napada 11. septembra i stavljanja naglasaka na rat protiv terorizma, koji sada određuje Bušovo predsedništvo. Ričard Čejni postao je najmoćniji i najangažovaniji potpredsednik u mom sećanju. On se ujedinio sa sekretarom za odbranu Ramsfeldom i grupom potkabinetskih funkcionera da bi dominirali u spoljnoj politici zasnovanoj na tvrdo konzervativnoj agendi. To je sekretara Pauela gurnulo u ulogu autsajdera, a njegvo pogledi u ključnim pitanjima retko su prihvatani.
Državni sekretar je, ipak, imao uspeha.

Njemu se pripisuju zasluge što je pomogao da se spreči rat između Indije i Pakistna, da se postigne međunarodni konsenzus o potrebi da se svrgne talibanska vlada u Avganistanu, ubedi Libija da odustane o svog oružja za masovno uništavanje, kao i za saradnju sa UN, Rusijom i Evropskom unijom u sastavljanju "puta mapa" na Bliskom istoku. Okrutna je ironija, međutim, da će biti najviše zapamćen po snažnoj prezentaciji "dokaza" o nastojanjima Sadama Huseina da stekne i izgradi oružja za masovno uništavanje pred Savetom bezbednosti UN. Njujork tajms je to najbolje objasnio u nedavnom uvodniku: "Njegov ogroman stas i slika umerene snage unutar administracije - što su posebno cenili američki evropski saveznici, bili su proćerdani na odbranu unilateralne odluke, s kojom se nije slagao, da se krene u rat u koji, izgleda, nije verovao." Ova epizoda otkriva jednju od sekretarovih najvećih snaga - i slabosti: njegovu lojalnost svom Vrhovnom komandantu. Svakome je poznato veoma dobro da nije delio predsednikov entuzijazam za intervenciju u Iraku. Ali, kada je situacija postajala kritična, a predsedniku bila potrebna njegova pomoć, on je bio spreman da uloži svoj prestiž u podršku politici s kojom se nije slagao. Sigurno je da je ova osobina bila jedan od ključnih kvaliteta koji mu je pomogao da dospe tako daleko prvo u vojsci, a zatim u politici.

Sve nas su učili da je to jedna od oznaka istinskog profesionalizma i svako ko je stigao da bilo koje pozicije odgovornosti iskusio je potrebu da učini tako u brojnim prilikama. Međutim, postoji i dodatak ovom principu: ukoliko se neko silovito ne slaže sa odlukom ili misli da će doneti katastrofale rezultate, onda je časna stvar podneti ostavku. To je korak koji Pauel ne samo što nije načinio, već nije očigledno čak ni zapretio da će uraditi tako nešto u bilo kojem od brojnih pitanja kad su odbacivani njegovi stavovi. Više nego bilo šta drugo, što je učinio ili nije, ova spremnost da nastavi da igra ulogu gde njegovi pogledni nisu prihvaćeni i ulogu u spoljnopolitičkim odlukama koja su rutinski potkopavane, potamnela je njegovu reputaciju.

Postoji obilje primera kad su drugi kabinetski ministri u Sjedinjenim Državama u sličnim okolnostima dali ostavke iz principa. Sajrus Vens je dao ostavku kao državni sekretar, kad je predsednik Karter ignorisao njegov savet i pokušao da oslobodi taoce u ambasadi u Iranu 1979. Posebno je vredno pomenuti da je to uradio čak pre nego što je katastrofalan ishod postao očigledan. Federalni tužilac Eliot Ričardson i njegov zamenik Rakelhaus dali su ostvake kad im je predsednik Nikson naredio da otpuste specijalnog istražitelja u Votergejt skandalu. Brojni službenici Ministarstva inostranih poslova svih nivoa davali su ostavke zbog naše politike u Vijetnamu, u ratu u bivšoj Jugoslaviji, a sada u Iraku. Najvatreniji simpatizeri i poštovaoci sekretara Pauela morali su da zapitaju sebe zašto on nikad nije sledio takve primere.

Sekretar će napustiti kabinet i biće i dalje popularan u Americi i širom sveta. Kako je Bušova administracija počela da definiše sebe kao sve više unilateralističku i konzervativniju, on je bio usamljeni simbol umerenosti i vrednosti multilateralizma. Nema sumnje da su pohvale i dobra osećanja koje je izazivao u toj ulozi doprinele sve većem udaljavanju između njega i predsednika. Kao što je to učinila svima suviša vidljiva nelagodnost zbog unilateralističke politike administracije.

Ključno postizborno pitanje za predsednika bilo je kako će transformisati svoj kabinet. To sada izleda jasno. On je odlučno krenuo da sastavi kabinet u kojem neće biti glasova neslaganja, koji mu je potpuno lojalan kao i njegovim konzervativnim idejama. Ne treba sunjati da će potpredsednik i sekretar za odbranu ostati ključni formulatori spoljne politike u drugoj Bušovoj administraciji. Kondoliza Rajs, predsednikov izbor da nasledi Pauela, jednostavno nema ličnu snagu ili dinamizam da preovlada u takmičenju s bilo kojim od njih dvojice, i pored bliskih odnosa koje je razvila sa predsednikom dok je služila kao savetnik za nacionalnu bezbednost. Ono što najbolje ume da radi jeste da sprovodi spoljnu politiku za koju je uverena da predsednik želi da vodi. Njen naslednik na položaju savetnika za nacionalnu bezbednost Stefen Hadli (bivši Čejnijev pomoćnik) ne pripada istoj ligi kao "teškaši" administracije. Njegovim izborom predsednik je nagradio lojalnost, ali se istovremeno obezbedio da ne bude još jedne moćne figure na spoljopolitičkoj pozornici.

Početni komentari ovih promena ponudili su izvesnu nadu da će Bušova administracija krenuti da zatvori rascep sa evrpopskim saveznicima. Oni ukazuju na predstojeći put u Evropu u januaru, napore da se radi sa Evropljanima, Rusima i Ujedinjenim nacima povodom bliskoističnih pitanja, kao i na memorandum Kondolize Rajs poslat predsedniku u vezi strategije ponovnog približavanja sa Evropm, kao pozitivne signale. Izvesno, bio bi to pragmatičan kurs, pošto će Sjedinjenim Državama sigurno biti potrebna pomoć u Iraku i drugim važnim pitanjima.

Bojim se, međutim, da će tako zatvoren kabinet, napunjen konzervativcima vernim predsedniku i svesnim da se na svako neslaganje gleda negativno, voditi baš u spurotnom pravcu. Ko zna šta bi se dogodilo da je u prvoj administraciji nije bilo Kolina Pauela. Vrlo dobro znamo u kojim pitanjima nije preovladao. Manje je poznato i razmatrano koliko je puta odbio šašave inicijative iz Minstarstva odbrane, koje su izazivale konfuziju, povodom raznih pitanja. Konzervativci u vladi su dugo bili nesrećni zbog onoga što su videli kao kolebljivu politiku prema Severnoj Koreji i Iranu, na primer. Vrlo je verovatno da će oni želeti da se pomere od sadašnjih diplomatskih poteza na oštriji prilaz koji uključuje najmanje sankcije. Jako naginjanje prema Izraelu biće nastavljeno i otežeće ostvarivanje bilo kakvog sporazuma na Bliskom istoku.

Čistke koje su u toku u CIA biće, verovatno, praćene sličnim akcijama u Stejt dipartmentu. Predsednik i njegovi konzervativni simpatizeri smatraju da su dobili jasan mandat glasača i da mu ove dve institucije nikad nisu bile lojalne, niti su ga podržavale onoliko koliko je trebalo. Promene u rukovodstvu koje su u toku u obema organizacijama samo su pethodnica daljih promena koje slede. U tom pogledu, izbor zamenika državnog sekretara biće presudan za moje bivše kolege, pošto će Kondoliza Rajs sigurno prepustiti dnevno upravljanje i ključne lične akcije svom zameniku. Ako se ispostavi da će to biti sadašnji podsekretar za bezbednost Džon Bolton, svako ko ima liberalne misli bolje da se skloni. Ali, u svakom slučaju, spoljnopolitički establišment i obaveštajna zajednica u Vašingtonu još više će podržavati konzervativnu agendu nego dosad.