NOVA UNOSNA ZANIMACIJA

Kada biste iz daljine videli nekoliko mladića sa čudnim spravama poput usisivača koje drže tik iznad zemlje, možda biste prvo pomislili da ste svedok nekog zadatka kojim bi se mogli zamlaćivati agenti Molder i Skali iz “Dosijea iks”. Malo kome bi palo na pamet da su oni što drže u rukama detektore za metal i pretražuju svaki santimetar zemljišta u stvari grupa “divljih arheologa” u potrazi za zakopanim blagom.

Poznato je da su mitovi o zatrpanim ćupovima punim zlata u našim krajevima veoma rašireni, a slične priče se još uvek mogu čuti od pojedinih antikvara, kao i maštovitih avanturista koji se kao volonteri često prijavljuju kad god neka arheološka ekspedicija krene u obilazak neistraženog lokaliteta. Osim ćupova, visoko mesto na skali popularnosti imaju i kovčezi s blagom, krune i predmeti od zlata vladara iz starog i srednjeg veka, grobovi čuvenih ličnosti za koje se zna da su sahranjene na našoj teritoriji.

Nije redak slučaj da se i neko staro stablo, po nečemu karakteristično ili izdvojeno, očas iseče na komade u nadi da će se ispod njega naći hajdučki ili drugi plen. Na meti “divljih arheologa” nalaze se i bunari, vodenice, groblja, imanja nekadašnjih čuvenih porodica ili, jednostavno, bilo koji neobično postavljen poveći kamen, koji je nekome nekada mogao poslužiti kao beleg tajnog mesta na kome je zakopao neke dragocenosti.
Kada je reč o skrivenom blagu, najveće interesovanje ipak vlada za čuvene arheološke lokalitete, na kojima su nalazišta novčića i drugih predmeta iz antičkog doba, posebno iz perioda poznog rimskog carstva. Tako su na udaru pljačkaša vrlo često stari gradovi, poput Sirmijuma (Sremska Mitrovica), Basijane (Donji Petrovci), Viminacijuma (Kostolac), Naisusa (Niš), zatim, mesta na kojima su se nalazile carske rezidencije (Gamzigrad), pa “vile rustike”, odnosno komleksi kuća sa vinogradima koje su podizali članovi dvora ili bogatije rimske porodice.

Lokaliteti ovih gradova i objekata uglavnom su manje ili više detaljno ispitani, i o njima postoji muzeološka dokumentacija, dok je veći broj značajnijih istraživanja prezentovan putem tekstova ili monografskih studija. Međutim, novi “istraživači” ne mare za dosadne akademske priče o rimskim carevima, arhitekturi i skulpturi njihovih palata ili detaljima iz raskošnog života njihovih žitelja. Oni “pouzdanije” informacije dobijaju na drugim mestima, uglavnom kafanama gde se brzo pročuje kako se “taj i taj” pohvalio da je na svojoj njivi pronašao neke metalne novčiće ili deo vojničke opreme.

Tragačima za zakopanim blagom nije drago što ih nazivaju pljačkašima njiva i grobova. Oni više sebe doživljavaju kao arheologe-amatere, koji čak nešto znaju o čuvenim rimskim gradovima i drumovima koji su delom prolazili preko naše teritorije. Mnogi od njih će tvrditi kako su ovim počeli da se bave slučajno, a kao najčešći povod navode primamljivu priču o blagu, koja se širila “od uva do uva”, ili nekom anegdotom iz njihovog kraja po kojoj seljak u nekakvom žuto-sjajnom šlemu, koji je zakačio ralom na svojoj njivi, drži eksere u svojoj šupi.

Kada samozvani arheolozi-amateri dođu do prvog “plena”, a to su najčešće novčići sa neke njive, naprasno počnu da se bude interesovanja za rimsku istoriju. Tada se nabavljaju razni katalozi u kojima su, osim sadržaja slike i vremena iz kojeg potiče zlatnik ili srebrnjak, dati i podaci o cenama rimskog novca na tržištu umetnina. Preduzimljivi istraživač, potkovan neophodnim podacima, prelazi na sledeću etapu svog arheološkog ispitivanja, a to je kupovina osnovnog sredstva za rad - detektora za metal, čija se cena kreće od 200 do 1000 evra.

Terenski rad je nešto manje zanimljiv deo, posebno ako posao ne krene onako kako se očekivalo, što bi značilo nekoliko celih dana provedenih po sunčanom vremenu na njivi ili nekoj livadi bez ijednog iskopanog novčića. Dešava se da se detektor “oglasi”, pa istraživač grozničavo krene da kopa da bi na dubini od pola metra pronašao ringlu od šporeta.

Inače, većina novčića i metalnih predmeta koji se pronađu nije u dobrom stanju. Naročito štetno na novčiće deluje veštačko đubrivo, jer je reč o bakarnom novcu ili srebrnjacima iz perioda kad je carstvo bilo u krizi. Ipak, ukoliko se ima sreće, mogu se naći i lepi, retki primerci koji na tržištu vrede i po nekoliko hiljada evra. Oni sa ovlaš stečenim znanjem samouvereno tvrde kako se na našim prostorima najčešće mogu naći novčići iz perioda vladavine careva Marka Aurelija Proba i Dioklecijana. Kažu da je elementarno znanje neophodno, jer neupućen čovek može prodati svoj antikvitet ispod realne cene. Nalazače ipak najviše boli to što od njihovog truda najviše profitiraju preprodavci. Dobre veze i kontakti se stiču na sajmovima antikviteta, gde oni najokretniji začas pronađu pravog kupca, posle čega kreće prepiranje oko najbolje cene. Na ovakvim mestima uvek postoji opasnost da “arheolog” koji se odvaži da sam plasira svoj pronalazak bude jednostavno uhapšen, kada se osim novčane kazne najčešće desi da mu oduzmu metal-detektor, što najteže pada terenskom istraživaču.

Ipak, uprkos svemu arheolozi-amateri su neumoljivi. Svaki put kad detektor zapišti mnogima skoči adrenalin, jer to je znak da postoji šansa da pronađu nešto što je drugima do tada promaklo. U ovim krugovima se tvrdi da je san svakoga da održi nadu da će jednog dana naći grobnicu koja nije opljačkana ili ćup sa novcem koji su njegovi vlasnici nekada sakrili. Motiv za daljim traganjem podgreva i priča da su se neki ljudi od ovoga obogatili. U krajnjoj liniji, lepo je šetati se po prirodi, pomalo kopati i zabaviti se sa društvom, sve dok detektor ne zapišti, kada, kako kažu, nastupa posebna navala adrenalina.