Teško breme prošlosti na Balkanu

Jedan ugledni političar je rekao pre nekoliko godina da "Balkan generiše više istorije nego što može da konzumira." Drugi mi je, nakon što je čuo da ovde živim i pišem po završetku svoje diplomatske kraijere, rekao da "Balkan prvo postaje hobi. Onda opsesija. I končano (gledajući me pravo u oči) bolest". Možda su obe primedbe tačne. I dok razmišljam o tome, deo privlačnosti - i glavni deo problema - jeste činjenica da je ovde prošlost važniji, življi i daleko značajniji faktor u svakodnevnom životu nego bilo gde drugde. Kad posmatram ključne procese u regionu ove nedelje, izgleda mi da nijedan ne predstavlja pozitivne korake u prvcu razvoja privreda, korake prema Evropskoj unji i pomirenju. Svi se, na jedan ili drugi način, bave domaćim temama iz prošlosti. To je teško breme.
Nisam siguran zašto je tako. Očigledno je da su događaji iz prošle decenije svakog traumatizovali. Realnost je takva da su milioni ljudi užasno patili, a neće biti pravde i stvarne kompezacije. Ali, naglasak na prošlost je znatno stariji od raspada bivše Jugoslavije i ostaviću istoričarima i sociolozima da objasne zašto se to dogodilo. Sve što znam jeste da je istorijsko pamćenje jači elemenat u ovom regionu nego drugde. Vrlo često strani učesnici ne razumeju tu činjenicu i nenamerno preduzimaju korake koji pogoršavaju tenziju u regionu.
Prvi značajan događaj ove nedelje prikladan je slučaj. Bilo je to uručivanje odlikovanja za spasavanje nekoliko stotina američkih pilota tokom Drugog svetskog rata, koje je američki Kongres dodelio pre 40 godina (ali nikad u stvari nije bilo uručeno) predstavnicima Draže Mihailovića, četničkog lidera koga je Tito pogubio. Ne nameravam da komentarišem četnike kao organizaciju, ali želim da ukažem na tri činjenice za koje mislim da su nepovratne. Prva je da postoje radikalno različiti i ekstremno ostrašćeni pogledi na Dražu Mihailovića i četnike u zemljama koje su nastale iz bivše Jugoslavije. Drugo, bilo je izvesno da će uručivanje odlikovanja uskrsnusti takva osećanja i da će biti kontraproduktivno za proces pomirenja. I, konačno, niko na Balkanu neće poverovati da je trenutak za uručivanje odlikovanja izabran slučajno. Svako će gledati na to kao znak podrške vlade Sjedinjenih Država. Istina o ovaj materiji, je na neki način, čak i bolnija za mene kao bivšeg diplomatu od karijere: a to je da ključni funkcioneri američke vlade, koji su doneli odluku da se orden uruči, nisu apsolutno imali pojma o tome kakve će kontroverze izazvati, ili kakve će strasti iskrsnuti dok ne odu tako deleko da neće moći biti zaustavljene. To je teška optužba, tužna ali potpuno tačna.
Ovo odlikovanje direktno vodi do drugog događaja nedelje, a to je pojavljivanje ministra inostranih poslova Draškovića (koji se ponosno i predvidljivo razmetao ordenom) i drugih zvaničnika na godišnoj komemoraciji Draži Mihailoviću i četničkom pokretu na Ravnoj gori. Iako je rutinski prisustvovao ovim događajima, njegovo prisustvo ove godine i ocene koje je izrekao kao ministar inostranih poslova dodale su značaj čitavom događaju. To je izazvalo otkazivanje posete predsednika Mesića Beogradu i novi talas izraženih antisrpskih osećanja u Hrvatskoj. Za mene je to bila jasna demonstracija snage prošlosti i njene sposobnosti u ovom regionu da negativno utiče na budućnost.
Zemlje Zapadne Evrope ratovale su vekovima međusobno. One su namerno gađale civilno stanovništvo prilikom masovnog bombardovanja u Drugom svetskom ratu. Ipak, doneli su kolektivnu odluku nakon rata da gledaju u budućnost, a ne unazad. Osnovali su Evopsku uniju sa spremnošću da prevaziđu prošlost. Ne da zaborave, ili možda i oproste, već da krenu napred. Razumeli su da je neophodno da budu osetljivi i da poštuju zabinutost zemalja i naroda oko njih za zajedničko dobro. To će morati da se dogodi u ovom regionu takođe, ako ovdašne zemlje očekuju da budu pozvane da se pridruže Evropskoj uniji. Jedno je sigurno da će zbog opterećenja istorijom taj proces potrajati duže nego što je bilo potrebno zapadnim Evropljanima.
Treći potencijalno značajan događaj nedelje bilo je proširenje optužnice na dvojicu hrvatskih generala zbog njihove uloge u vreme operacije "Oluja". Nova optužnica u stvari precizira da je čitava operacija bila "zajednički zločinački poduhvat" i navodi odgovorne, uključujući i predsednika Tuđmana, Gojka Šuška, Janka Bobetka, Zvonimira Črevenka, Antu Gotovinu, različite službenike, funkcionere i članove hrvatske vlade i političkih struktura na svim nvoima, kao i opštinske vlade i lokalne organizacije, vođe i članove HDZ, oficire i članove oružanih snaga Republike Hrvatske, specijalne policije, civilne policije i drugih službi bezbednosti, obaveštajnih agencija i ostale pojedince znane i neznane. Ukupan broj mogao bi da dostigne na hiljade.
Namera onih u Tribunalu koji su napisali tu optužnicu jeste da postave osnovu za kampanju koja ima za cilj da izvrši pritisak na vlade Bosne, Srbije i Hrvatske da optuže takve pojedince i njihove parnjake u ostalim zemljama, u razmerama koje su daleko šire nego što je proces koji se vodi u Haškom tribunalu. Iako Tribunal neće više podizati nove optužnice, ideja je da se nastavi pritisak na pojedine zemlje da učine tako kako sam već pomenuo. Tribunal će svakako predati i dosijea sa dokazima prikupljenim u slučajevima kad je suđenje održano, kao i u onim koji nisu bili predmet sudskog procesa, ali su veoma ozbiljni. Oni koji guraju takvu agendu nadaju se da će ubediti EU i SAD da nastave da vrše pritisak, uključujući i striktno uslovljavanje zemljama u regionu da krivično gone takve optuženike. Veoma je problematično hoće li takav pritisak biti primenjen, ali se može biti siugran da je to namera koja stoji iza širenja optužnice.
Konačno, podsekretar Nikolas Berns nastupao je pred Kongresom u sredu i izložio politiku američke administracije prema Kosovu. Administracija je prvi put donela nešto novo u tome i javno obznanila da je američka politika protiv podele kao potencijalnog rešenja konačnog statusa Kosova. Berns je potvrdio složenost problema i žestoke izazove da se pomire albanske i srpske pozicije. Ali, ako se čita između redova, ta politika u stvari nagoveštava da Sjedinjene Države, verovatno u savezu sa ostalim članovima Kontakt grupe, pozicioniraju sebe da izdejstvuju pozitivnu ocenu standarda koje je postavio Unmik, kao uslov za pregovore o konačnom statusu. To je diplomatski način da se potvrdi, a istovremeno sačuva obraz, da je čitav proces "standardi pre statusa" bio greška, jer bi poštena procena odložila razmatranje konačnog statusa duže nego što je prihvatljivo. Garantujem da će procena koja će biti u drugoj polovini ove godine sadržati neke iskrene ocene problema Kosova, ali će zaključiti da je, "i pored toga što postoje ozbiljni problemi na Kosovu s kojim se kosovske vlasti uz pomoć i nadzor međunarodne zajednice moraju apsolutno pozbaviti, ostvaren dovoljan progres što dozvoljava da počne rasprava o konačnom statusu". Verovatno bih mogao već sada da napišem konačan izveštaj.
Dvostruko sam zabrinut zbog ovog procesa. Prvo, biće potrebna velika veština i senzitivnost međunarodne zajednice da se kreće minskim poljima na svim stranama, da bi stvorila situaciju koja će povećati pre nego smanjiti stabilnost u regionu kao celini. Drugo, reč je o stavu političara u Beogradu. Prema mom mišljenu, Srbi imaju legitimne interese i ozlojađenost, koji se apsolutno moraju uzeti u obzir. Ali, kao što sam rekao na početku ovog teskta, prošlost je živa na Balkanu daleko više nego drugde, a izjave o Kosovu koje sam čuo od srpskih političara odražavaju više prošlost nego viziju budućnosti. Konačno, to će imati i povratno dejstvo kada bude doneta odluka o konačnom statusu, a ne bude odgovarala vatrenim deklaracijama koje sada usvajaju čak i umereni srpski političari. Najveću koristi od takvog političkog prilaza Kosovu imaće radikali, koji će požnjeti negativne reakcije srpskih ljudi na ono što vide kao još jednu nepravednu akciju međunarodne zajednice.

"Danas" ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji