Učaurenost u opskurnosti

Studenata više nema na ulicama kao u vreme Miloševićevog režima. To odsustvo revolucionarnosti studentskog mejnstrima može da znači i raskid sa iluzijama i prihvatanje realnosti. U smislu da je studentu s dobrim prosekom pametnije da se učlani u Karićevu partiju i kroz nju traži bolju budućnost i za Srbiju i za sebe samog, nego da ih traži na ulici, bez mogućnosti da to potom valorizuje i institucionalizuje. Tome u prilog ide i iskustvo nekih bivših studentskih "prvoboraca". Onome ko nije svoju studentsku borbu mogao da naplati kroz političku partiju, nevladinu organizaciju, nečiju kancelariju i ekspozituru, ili onome ko nije imao sreće da se zaposli u stranoj kompaniji ili dobrostojećoj domaćoj firmu, niko nije izdao "spomenicu" i niko mu nije dao beneficirani straž za boravak na ulici, jer još je Herbert Markuze valjda pretpostavljao da je revolucionarnost prirodno stanje studenata koje se podrazumeva. Osim raskida sa iluzijama, studentskog mejnstrima nema na ulicama možda i zato što se Srbija u jednoj meri normalizovala kao država, bar u smislu da su mediji prilično slobodni, a da je izborna tehnologija dostigla standarde koji redukuju mogućnost krađe glasova, a što je bio jedan od presudnih motiva studentskih protesta.
I najzagriženiji "čedisti" znaju da je tribina u popunjenom amfiteatru limit masovnosti "bunta". Posebno kad pored volje za drugačijom (evropskom) Srbijom koju demonstriraju Karićevi "skojevci", svaka druga mladalačko - evropska volja deluje inferiorno i anahrono. Ali, ako se paučina malodušnosti uhvatila po barikadama jer se Srbija normalizovala u jednom (tehničkom) kontekstu, to ne znači da se normalizovala i u onom drugom - mentalnom. Tu je, naprotiv, i dalje učaurena u opskurnosti. Koja možda nije "mejnstrim", ali je u svojoj "avangardnosti" poprilično sakralna, sa pripadajuće beatifikovanim korifejima otisnutim u "mitske magline". Eto, ima i onih drugih "studentskih" tribina na kojima ne fali entuzijazma i koje remete idilu Koštuničinog "tehničkog" odnosa prema zločinima. U prošli utorak beogradski Pravni fakultet lako je mogao da se pretvori u akademski "hejsel". Tamo je održana tribina o "oslobađanju Srebrenice", kao još jedan zavidan trendovski napor da se sramota srpskog naroda "intelektualizuje" i podigne na "akademski nivo", a preteća atmosfera linča podsetila je na brutalne obračune komunista i ljotićevaca na Beogradskom Univerzitetu u predvečerje Drugog svetskog rata. Bar tako kažu oni koji ih pamte.
Sveže istorijsko sećanje i poslednji balkanski ratovi modifikovali su ovdašnji drevni ideološki kolorit. Iskristalisali su se novi žanrovi, pa i hibridne ideološke sorte, unoseći dodatnu konfuziju u hronični rašomon. Danas, na primer, za razliku od 1941. imamo posve novu kategoriju poznatu kao "Radovanovi četnici". Ti sigurno ne bi spašavali američke pilote kao oni četnici koje rehabilituje Vuk Drašković, pre bi ih vezivali za bukve. Opet, ti "Radovanovi četnici" su, bar na "akademskom" nivou, hibridni u smislu da između njih i modernih ljotićevaca nema animoziteta kao između njihovih formalnih uzora iz ideološko - vojnog kolorita 1941/45, jer kako neki svedoci tvrde, mržnja između četnika i ljotićevaca bila je tada ponekad veća od mržnje između četnika i partizana. Da stvar bude još apsurdnija taj hibridni žanr ima identično poimanje "istine" sa "levičarima" antihaškog predznaka. Ti "levičari" nemaju nelagodu dok mirno stoje uz četničke himne, ali zato problem nastaje kad se "Radovanov četnik" pojavi na državnom skupu na Ravnoj gori, i krene na američku, savezničku, zastavu. Konfuzija dobija na intezitetu kad se u celu priču uključi i "Šešeljev četnik" koji je, naravno, za Radovana i Ratka, ali i koji je za razliku od onih iz 1941. i republikanac, ako programski dosledno prihvata moderne radikale. E, sad, onaj četnik Velje, Verka i Voje (unuka), po definiciji je "briselski", domaćin čovek. I za Saveznike je. A, izgleda da priznaje neke zasluge i onom drugom antifašističkom pokretu. Baš kao i onaj Vukov, ali opet između ta dva, skoro identična, ravnogorska konfekcijsko - mentalna modela zjapi ponor, a optužbe čelnika dve frakcije po težini na momente su podsećale na četnički "informbiro". Ili je sve podsetilo na onu priču kad su najkonzistentnije ocene o "revizionizmu" jedni drugima upućivali sovjetski i kineski komunisti, iz prostog razloga što su jedni druge najbolje poznavali. Možda Kalabić i nije izdao Dražu kako nas je učila komunistička istoriografija, ali aktuelna četnička konfuzija, odsustvo "subordinacije", pa i netrpeljivost, tera nas da posumnjamo u to ko je pravi baštinik ideje, i ko je koga izdao?
Cela priča postaje još komplikovanija kad se u nju umešaju i Hrvati i Bošnjaci. Stjepan Mesić očigledno ne deli mišljenje Vuka Draškovića da bi Jugoslavija, samo da su 1945. pobedili četnici, danas bila prosperitetna država u Evropskoj uniji. Mesić očigledno ne vidi finese koje mi ovde vidimo. Za njega je izgleda sasvim svejedno da li je to Vukov, Veljin, Šešeljev ili Radovanov četnik, a kad zbog Ravne gore otkazuje posetu Srbiji to čini uprkos onim spašenim američkim pilotima. Ali, hajde da pogledamo stvari u ogledalu i doprinesemo cepidlačenju balkanskog monitoringa. Možda je u Blajburgu bez suđenja ubijen i neki nevini Zagorac koga su mobilisali u domobrane, ali šta to znači prosečnom Srbinu, kome su ustaše u "arhetipu", kad pre neki dan u Blajburgu vidi "manekene" kojima sa ustaških kapa u po bela dana seva slovo "U". Da li taj Srbin, još ako je traktorom stigao iz Knina, pored tih "fashion" egzibicija treba da bude relaksiran i nakon antihaškog blajburškog govora Vladimira Šeksa? Ako Ivo Sanader pre neki dan kaže da su "Oluja" i "Bljesak", legitimne oslobodilačke akcije, možda će neka srpska percepcija ipak pomisliti da su prvi zločin i egzodus, a posle sve ostalo? Kad su četnici u pitanju, i Hrvati i Bošnjaci izgleda imaju svoj "arhetip" i svoju percepciju koja niveliše i Vukove i Radovanove i Bulajićeve četnike, a teško da će da ih gane to što je kod Draže u vojsci možda bio i poneki Slovenac i što su tamo spašeni američki piloti.
Pa i ovde oni koji misle da je Bulajić oklevetao četnike, ne misle da je Zafranović oklevetao ustaše iako u Hrvatskoj neki upravo to misle. I ako Vukovo ministarstvo kaže da SCG neće svoje odnose sa susedima uslovljavati time kako se oni postavljaju prema događajima iz prošlosti, da li se tu misli samo na Blajburg ili i na Jasenovac?