Smisao privatizacije

Iza zahteva za "privrednom efikasnošću privatizacije" stoji pokušaj da se ograniče novi vlasnici time što će se od njih tražiti da moraju da nastave dosadašnju proizvodnju, da moraju da investiraju toliko i toliko para, da moraju da zadrže zaposlene itd. Uopšte, država bi da proda preduzeće, ali da odredi šta će to preduzeće da radi, bar za narednih pet godina

Ima li uopšte smisla postavljati pitanje o smislu privatizacije, danas u Srbiji? S jedne strane, kao da je privatizacija sama, sticajem po nas ni malo povoljnih okolnosti, preotela Hagu ono čuveno deveto mesto na svirali, a s druge, među članovima Koštunicinog kabineta, od aktuelnog ministra za privredu i privatizaciju niko se u javnosti nije manje oglašavao. Da li zato što se (makar potajno) nadao kandidaturi za predsednika, ako ne i samoj predsedničkoj fotelji, što bi mu, s obzirom na njegovu slavnu izjavu da "nećemo valjda da se bavimo kiselim krastavčićima u situaciji kad se rešavaju državna pitanja" očigledno više ležalo, ili iz nekog drugog razloga - i nije važno.

Ipak, nije da se baš ništa ne dešava. Iz nadležnog ministarstva stiglo je obaveštenje da se pripremaju izmene Zakona o privatizaciji. Rečeno je još da se model neće menjati, ali u kom pravcu će najavljene promene ići za sada nije poznato. A nije nevažno, jer ponekad i neke tehničke, da ne kažemo kozmetičke, izmene mogu dosta da promene fizionomiju, a s vremenom i karakter onoga što se menja. Kad je, pak, o zakonima reč, onda se mora imati u vidu da na njihovu primenu u svakodnevnom životu još više može da utiče atmosfera koja se povodom i oko njih stvara i u kojima oni treba da se realizuju. Ovo je tim važnije što, bez obzira na posao koji je u privatizaciji obavila prethodna vlast i na solidne rezultate koje je postigla, pred sadašnjom vladom stoji bar isto toliki, ako ne i veći deo posla. Jer, ostalo je da se privatizuju ona najveća i za vlasničku i svaku drugu transformaciju, najteža preduzeća, s jedne, i ona najgora, s druge strane; ona kojima, što bi rekao Boro Stjepanović u "Ko to tamo peva" - više nema leka.

Međutim, ako se u pitanje ne dovodi model privatizacije, pod sumnju se stavlja nešto drugo - njena svrha. "Smisao privatizacije nije u broju privatizovanih preduzeća, nego - efikasnija privreda", poručili su nedavno novi kreatori privatizacione politike. Smisao ove poruke, međutim, može se jasnije sagledati tek osvrtom na kritike koje se upućuju dosadašnjem toku privatizacije. Nema tu ništa novo, uglavnom se ponavljaju već poznate primedbe: privatizacija je bila prebrza, država je brinula samo o tome kako da namakne što više para, nije vodila računa o tome ko su kupci i šta će oni da rade sa firmama koje su kupili, itakodalje, u tom stilu. Iz kritike prošlog, implicitno proizlazi zamisao o tome kako bi trebalo da izgleda privatizacija ubuduće.

Zanimljivo je da se Đinđić-Živkovićeva vlada od napada branila tako što se klela da je ona prava radnička majka, da itekako brine i o preduzećima i o zaposlenima, da zahteva i socijalne i investicione programe itsl. Bivši ministar za privatizaciju, Aleksandar Vlahović, posle se zbog toga pokajao, govorio je da ako je negde pogrešio, onda je to bilo insistiranje na socijalnoj dimenziji privatizacije, ali to je bilo kad je već bio na odlasku, kasno. Sadašnja vlada, međutim, kao što se vidi, namerava da još više i još dalje ide tim putem.

Da li je moguće zadržati "model", a promeniti "smisao" privatizacije posebno je (mada je u zemlji "kad se bratska srca slože i olovo plivat može" filozofije malo šta nemoguće) i za ovu priču nebitno pitanje.
Sve u svemu, iza tih zahteva za "privrednom efikasnošću privatizacije" stoji želja, pokušaj, da se novi vlasnici sputaju i ograniče brojnim uslovima: time što će se od njih tražiti da moraju da nastave dosadašnju proizvodnju, da moraju da investiraju toliko i toliko para, da moraju da zadrže zaposlene itd. Uopšte, država bi da proda preduzeće, ali da pre toga odredi šta će to preduzeće da radi, bar za narednih pet godina.

Time se, zapravo, negira sama osnova na kojoj funkcioniše privatna privreda, onemogućava se preduzetništvo, guši se inicijativa, cementira se postojeća privredna struktura. Tajna uspeha privatnog preduzeća upravo je u njegovoj fleksibilnosti, u sposobnosti da brzo reaguje na zahteve tržišta, da se začas preorijentiše sa jedne na drugu proizvodnju. Na ovaj način sve se to zapravo sprečava, otežava, komplikuje.

Pred privatizaciju ne treba stavljati zadatke koje ona ne može da reši. Privatizacija je samo neophodna pretpostavka, temelj na kome privredni život uopšte može biti racionalno zasnovan i organizovan. Da li će i koliko jedna privreda biti efikasna zavisi od niza okolnosti: od političkih, preko pravnih, do kulturnih, ali pre svega, jasno, od glavnih elemenata privrednog sistema i ekonomske politike. No, da će privreda zasnovana na privatnoj svojini biti efikasnija od one zasnovane na državnoj i(ili) društvenoj, nema nikakve sumnje. Taj skoro stogodišnji rat između privatne i državne privrede, na planetarnom nivou, dobila je ova prva, više nego ubedljivo, i na to više ne treba potrošiti ni reč.

Privatizacija, dakle, ima i može da ima samo jedan cilj - privatizaciju. Ako nekome to izgleda malo, nedovoljno, usko, treba da ima na umu da ni efikasna, tj. efikasnija, privreda nije nikakav samo po sebi razumljiv, "vrhunaravan" cilj. Ima svakojakih proizvodnji, pa, recimo, neka zemlja može napraviti raketu koja će obleteti Zemlju, ali će joj narod stajati u redu za hleb ili cipele. Efikasnost je, dakle, samo jedan "međucilj" preko koga se dolazi do ostvarenja onoga što je pravi, suštinski smisao svake proizvodnje, tj. privredne aktivnosti, ekonomije u celini. A to je potrošnja. I to što veća. I to što većeg broja ljudi.