Mač sa dve oštrice

Još jedan pokušaj – novi krah! Samo što su se i poneki pesimisti ponadali, nakon poslednje pregovaračke „seanse” prošlog četvrtka, da je konačan sporazum DSS, DS, G17 plus, SPO i NS na pomolu, već sledećeg dana sve je – makar za izvesno vreme – palo u vodu. Da li zbog dubokog međusobnog nepoverenja ili zato što se nalazi u internoj, partijskoj izbornoj kampanji, a možda (i najverovatnije) i zbog jednog i zbog drugog, tek Demokratska stranka nije bila raspoložena da svojim potpisom učini kraj dugotrajnim natezanjima oko konstituisanja Skupštine Srbije i formiranja vlade.

Spor se, dakle, nastavlja, ali, po svemu sudeći, ljutite reakcije lidera DSS, SPO i NS (G17 plus je bio nešto fleksibilniji) ne bi trebalo da budu nepremostiva prepreka da se, ipak, u toku februara postigne kakav-takav kompromis. Uostalom, samo do pre nekoliko dana svi su bili složni u proceni da je za postizborni rasplet od presudnog značaja ishod izborne skupštine DS, 21.februara, pa je utoliko čudnije što se ispoljava tolika ogorčenost i nervoza što već u petak Skupština nije dobila predsednika u liku Dragana Maršićanina iz DSS. Demokratama se sada preterano ne žuri. Izdejstvovali su dva ključna zahteva: načelan stav da se ide na formiranje većinske vlade četiri grupacije sa demokratskim predznakom i dobiju mesto predsednika parlamenta kada takva vlada bude sastavljena.

Motivi DS

Insistiranje DS na usvajanju celovitog „paketa”, zbog čega je sednica Skupštine ponovo odložena, ima bar dva bitna motiva. Prvi, što bi oročeni izbor Maršićanina za predsednika omogućio rivalima (partnerima) da za kratko vreme, pre eventualne dogovorene smene na čelu parlamenta, ponište mnoge odluke prethodnog saziva, pre svega oko izbora guvernera NBS i medijskih zakona, a i neke druge na koje DS verovatno ne bi pristala. Drugo, što demokrate žele prethodno celovit program buduće Koštuničine vlade da bi procenile da li je i u kojoj meri on logičan nastavak reformskog kursa Zorana Đinđića ili program diskontinuiteta sa politikom koja je vođena posle 5.oktobra.

Nije za potcenjivanje ni treći motiv: DS, naime, ne pristaje da im druge stranke kroje kadrovsku politiku i određuju ko može a ko ne može u buduću državnu administraciju nezavisno od ishoda unutarstranačke trke za upražnjeno mesto lidera. U tom smislu, od nekakvog uticaja je i svojevrsna taktika da se formiranje vlade ipak razvlači do kraja februara, a sam čin pregovora iskoristi za jačanje (ili slabljenje) stranačkih pozicija Zorana Živkovića i Borisa Tadića.

Tek će naredni dani pokazati koliko sve ovo pije vodu, možda i pružiti odgovor na dilemu nije li Demokratska stranka najnovijim potezom otišla malo predaleko u iskušavanju strpljenja potencijalnih koalicionih partnera. Odnosno, u proceni da treba maksimalno iskoristiti iznenadnu Koštuničinu popustljivost i dobiti više nego što je realno. Ukoliko DS bude previše zatezao uže, može se, pak, desiti da Koštuničina spremnost da u izboru predsednika Skupštine sarađuje sa SPS ne bude samo puka pretnja. Tako nešto, doduše, neće rešiti problem, ali će stvoriti pometnju u „demokratskim redovima” u kojoj će biti praktično nemoguće naći bilo kakav kompromis.

To je, dakle, mač sa dve oštrice i sada je prvenstveno na liderima izborne liste DS da procene dokle će ići i neće li i njihova nepopustljivost sve stranke koje dogovaraju formiranje parlamentarne većine odvesti do kritične tačke posle koje više neće biti najbitnije ko je manje ili više kriv ako Srbija ne dobije ni (do kraja konstituisani) parlament ni vladu.

Mekši Koštunica

S druge strane, utisak je da je novo odlaganje Skupštine pomalo neopravdano gurnulo na marginu činjenicu da je najtvrdokorniji zagovornik formiranja manjinske vlade (DSS, G17 plus, SPO i NS) Koštunica odustao od te ambicije i stavio svoj potpis ispod koncepta dogovora o većinskoj, odnosno, kako sam kaže, vladi „četiri izborne liste”.

Verovatno ima istine u proceni da je i sam lider DSS shvatio da je preterao u krutom stavu prema DS, stavljajući odgovornost ove stranke ispred krivice pretpetooktobarskih gospodara, SPS i SRS, za dugotrajno i sistematsko razaranje Srbije. Moguće je, takođe, da je Koštunica došao do zaključka da mu mandatarska misija nije uspela, a pošto bi malo ko od relevantnih faktora i u Srbiji i u svetu imao razumevanje za njegovu eventualnu koalicionu saradnju sa socijalistima i radikalima, čak i u obliku tzv. koncentracione vlade (koju osim DSS niko ne želi), preostao mu je izbor između dva poteza: da prizna neuspeh svoje misije ili da ide na opciju većinske vlade koja je od samog objavljivanja rezultata decembarskih izbora bila jedina relativno podnošljiva varijanta.

U tome mu je, nesumnjivo, pripomoglo najnovije istraživanje raspoloženja javnog mnjenja koje pokazuje da su građani neuporedivo skloniji većinskoj nego manjinskoj vladi, da novi izbori ne bi ništa bitno – osim što bi dodatno ojačali radikale – promenili u pozicijama četiri pregovaračke grupacije i da odgovornost za dosadašnji neuspeh pokušaja formiranja vlade pada najvećim delom na DSS i Koštunicu koji je prihvatio ulogu mandatara.

Preokupirani sopstvenim egoizmom i netrpeljivošću, aktuelni pregovarači stalno, ali ne baš jako vešto, izbegavaju da priznaju da su, pretvorivši normalne dogovore o sastavljanju vlade u svojevrstan cirkus i poligon za prepucavanje i obračune, prevršili meru čak i za – što se demokratije tiče – neiskusnu Srbiju. A i da shvate da će svako dalje odugovlačenje i uzajamno uslovljavanje (ucenjivanje) radikalno povećati cenu koju će Srbija i njeni građani na kraju morati da plate.

Apsurdno je, ali je tako: na tu opasnost mnogo više upozoravaju međunarodne institucije, poput SE, EU, Svetske banke, MMF, nego što to čine domaći autistični lideri, oni isti koji su se u predizbornoj kampanji zaklinjali da im je Srbija na prvom mestu, obećavali budućnost odmah i da će po svaku cenu održati reč. Šteta se već sada meri ne samo daljom agonijom državnih institucija, već i stotinama miliona dolara, propalim aranžmanima sa međunarodnim finansijskim organizacijama, dokusurivanjem ionako tankog poverenja inostranih investitora, ekonomskom stagnacijom, socijalnim beznađem.

Politička razbibriga

Mogu se domaći lideri ljutiti što im Peter Šider spočitava da „ne vide dalje od svog nosa i partijskih interesa”, da je Havijer Solana načinio „još jednu grešku” što je politički dijalog EU sa predstavnicima SCG odložen, što se rad na studiji o izvodljivosti (a i oko same priče o prijemu u EU) ozbiljno dovodi u pitanje, što Vašington aktivira zakon o suspenziji finansijske i druge pomoći zbog nesaradnje sa Hagom, što se Brisel ozbiljno premišlja da li Beograd uopšte zaslužuje dalje podsticaje i, naravno, izvozne preferencijale.

Problem je, ipak, prvenstveno tu, u Srbiji, u njenim političkim elitama, koje kao da se takmiče u dokazivanju kako im je sudbina Srbije, u stvari, na – poslednjem mestu. Aktiviranje novih afera – Nacionalna štedionica, vraćanje poreza od ekstraprofita kompaniji Karić, sve agresivniji nastup Miloševićevih „biznismena” i preteća opasnost od tajkunizacije Srbije – usred pregovora o formiranju republičke vlade, samo potvrđuje da svet polako ali sigurno shvata da u srpskom političkom establišmentu nema pouzdanog, stabilnog i, iznad svega, zrelog partnera.