Slučaj generala Mladića

Srbija se poslednjih meseci kreće od afere do afere; poslednja od njih se tiče mesta skrivanja haškog begunca generala Ratka Mladića. Javnosti je predočeno dovoljno dokaza da su delovi Vojske Srbije i Crne Gore, tokom 2001-2002. godine, aktivno učestvovali u njegovom skrivanju i da je veći broj javnih i političkih ličnosti obmanjivao javnost prikrivajući ovu činjenicu.

Da stvar bude zanimljivija, neke od njih su Mladićevi politički protivnici i pobornici saradnje sa Haškim sudom. Stoga je važno razumeti ovu paradoksalnu činjenicu, koja po prvi put jasno osvetljava odnos nove, demokratske vlasti u Srbiji, prema vojsci.

Zadržavši Nebojšu Pavkovića na mestu načelnika Generalštaba posle 2000. godine, Vojislav Koštunica je obezbedio ne samo suštinski, već i simbolički kontinuitet sa politikom Vojske Jugoslavije u protekloj deceniji. Obično je isticana "zahvalnost" što Pavković nije naredio da se pobije više od pola miliona ljudi na ulicama Beograda 5. oktobra 2000. godine. Ova besmislena teza, prikrivala je stvarne uzroke fatalnog kontinuiteta sa jednim od stubova Miloševićevog režima, koji je bio olakšan Pavkovićevom beskrupuloznom servilnošću. Strahopoštovanje i potpuno nekritički odnos prema instituciji vojske, koji je trajna istorijska karakteristika srpskog društva, paralisao je veći broj lidera tadašnje vladajuće koalicije. To je, naravno, iskoristio Koštunica, koji je inače imao mnogo razumevanja za stvarne političke ciljeve Miloševićevog režima. Zaštitivši vojsku od bilo kakvih promena, on je time zaštitio i izvršioce te politike u vojsci. Naša javnost ni danas ne zna tačno kakav je stvarni status Mladića u vojsci. Tek pre šest meseci doznala je da neko u njegovo ime podiže penziju, ali bez odgovora na pitanje - za koji period? Da li se u penziju računaju i ratne godine zbog kojih ga traži sud u Hagu? I kada, kako i naročito zašto je on sticao činove, ako je u rat ušao u zvanju pukovnika?

Neko bi očekivao da naši mediji postavljaju ova pitanja i da naša javnost traži precizne informacije o fenomenu Mladić. Umesto toga imamo nemušte odgovore tipa "ako je u zemlji, uhapsićemo ga i izručiti Hagu". Problem je, naravno, u tome, što je njegovo hapšenje moguće tek ako se prethodno odgovori na pitanja - ko ga je do danas štitio i zašto, po čijem nalogu je to bilo i kada je tražena odgovornost ljudi koji su naredili i vršili to skrivanje? Zašto bi danas neko prestao da skriva Mladića, ako niko od onih koji su to ranije dozvoljavali nije odgovarao? I zašto bi neko mislio da je skrivanje Mladića nelegalno, ako je vojska u celini prećutno amnestirana zbog ratova na prostoru bivše Jugoslavije?

Vojni sud u Beogradu je započeo suđenje generalu Perišiću za navodnu špijunažu, da li je taj sud ikada optužio generala Mladića za bilo šta? Kod nas izlaze brojni mediji koji krajnje pozitivno pišu o Mladiću. Neverovatno je, možda, ali se on obično prikazuje kao moralna ličnost! Kada se govori o njemu koriste se reči: skroman, sposoban, patriota. Skoro nikada se ne govori o tome za šta je optužen. I tako slučaj generala Mladića više govori o današnjoj Srbiji, nego o njemu.

Ali, ovakav odnos prema vojsci i Mladiću ima sve više posledica po naše društvo. Amnestirana i nereformisana vojska, postala je anahrona u Srbiji, koja se, ipak, menja brže nego što bi neki želeli. Ta vrsta protivurečnosti sve je izraženija zbog mladosti onih koji treba u njoj da služe vojni rok. Sve češći tragični incidenti u vojsci i izbor većine mladih ljudi da odu na civilnu službu, pokazuje da se približavamo ozbiljnoj krizi o odnosu društva i vojske.

Nedavna pogibija dvojce mladih ljudi u kasarni u Topčideru u Beogradu, izazvala je veoma snažne reakcije javnosti. Arogancija vojnih istražnih organa, osećanje da se prikrivaju stvarni vinovnici ovog zločina, doveli su do brojnih teorija o počiniocima ovog ubistva. Jedna od njih navela je obezbeđenje generala Mladića kao krivce. Nezavisno od toga što ćemo punu istinu o ovoj tragediji tek doznati, ova teorija je u jednom dubljem smislu tačna .

Oni koji su zaštitili i amnestirali vojsku u postmiloševićevom periodu i oni koji su dozvolili da vojska štiti i čuva Mladića, odgovorni su za sve tragične događaje koji su usledili. Nemoguće je graditi moderno i demokratsko društvo, a da se ni jedan jedini put ne kaže ništa o odgovnosti onih koji su tu vojsku zloupotrebili na užasan način u proteklom periodu. Događaji pokazuju da je prikrivanje zločina nešto što ima tendenciju da se ponavlja - prezir prema ljudskom životu i amnestiranje zločinaca osnova su svake nesreće u našem društvu, i u vojsci i izvan nje.