Revitalizacija institucija

B92: Nedavno ste u jednom od vasih intervjua antiglobalisticki pokret nazvali "pokretom pokreta" ciji je cilj da povrati demokratiju na globalnom nivou…

Klein: Nisam sigurna da cemo demokratiju prvo povratiti na globalnom nivou - mislim da cemo demokratiju povratiti na globalno umrezenom lokalnom nivou. Ne govorim o povratku lokalizmu i napustanju medjunarodnog dijaloga. Smatram da je na snazi svetski trend otpora daljoj eroziji demokratskih prava na globalnom nivou i pokusaj da se povrati aktivna demokratija na lokalnom nivou - bilo da se radi o sindikatima putnika koji zahtevaju da javni prevoz bude podredjen ljudima koji ga koriste, obnovljenom interesovanju za lokalnu politiku i uvodjenju participatnogbudzeta u Brazilu, ili lokalnom demokratskom pokretu u Italiji. Mislim da cemo tu osvajati delice prostora za sebe, ali zahvaljujuci medjunarodnoj mrezi.

B92: Kako antiglobalisticki pokret funkcionise posle 11. septembra, u novom drustvenom okruzenju, narocito u Sjedinjenim Drzavama i Kanadi? Pretpostavljam da pritisak na aktiviste raste.

Klein: To je krupno pitanje. Situacija nije ista u Sjedinjenim Drzavama i u Kanadi. Mislim da u Sjedinjenim Drzavama postoji neverovatno hladan odnos prema aktivistima - i ne prema samo aktivistima. Vlada neka vrsta makartijevske atmosfere u kojoj se kritikovanje vlade dozivljava kao nepatriotsko ponasanje. To se odnosi na novinare, razne kriticare vlade, ali i na pokret za globalisticku pravdu. U Kanadi smo bili svedoci propagandne kampanje koja je povezivala nase pokrete sa teroristima. Isto smo doziveli sirom Evrope i u Severnoj Americi. Kler Sort, ministar za razvoj u vladi Tonija Blera, izjavila je da su ciljevi naseg pokreta isti kao i ciljevi Al Kaide. Robert Selek, trgovinski predstavnik Sjedinjenih Drzava, izjavio je da borba za novu rundu trgovinskih pregovora u Kataru predstavlja borbu protiv terorizma. Pominjao je i intelektualnu vezu izmedju nasih pokreta i terorista, tako da mozemo slobodno reci da se radilo o pravoj propagandnoj kampanji.

Ne bih rekla da je ta kampanja postigla znacajnije rezultate jer su je uglavnom vodili politicari i desnicarski kolumnisti - u svakom slucaju, niste mogli da cujete nista slicno od obicnih ljudi. Radilo se o ociglednom primeru oportunisticke kampanje blacenja. Mislim da je bilo suvise politickog oportunizma kod desnice, mahnite grabezi za donacijama, pokusaja da se silom primeni regresivna politika koja nema apsolutno nikakve veze sa borbom protiv terorizma. Sve to otupelo je prvobitnu jezu nastalu posle 11. septembra… U jednom trenutku osecali smo da ne mozemo da potezemo probleme multinacionalnih kompanija ili kapitalizma – nastupilo je vreme zalosti, ljudi nisu spremni - ali usled delovanja tog politickog oportunizma mnogi su shvatili da bi to znacilo povlacenje koje ne mozemo sebi da priustimo.

Secam se da sam nekoliko dana posle 11. septembra dobila mejl od grupe farmera iz Floride koji su se suprotstavili Tako Belu, jer je Tako Bel najveci kupac paradajza koji oni uzgajaju pod nemogucim uslovima u Floridi. U vecini slucajeva radi se o meksickim farmerima emigrantima koji nemaju prava da se udruzuju u sindikate i koji zive u malecnim prikolicama. Organizovali su putujucu kampanju pod imenom “Turneja istine o Tako Belu” i pozvali me da gostujem na jednoj od usputnih stanica. Onda su mi poslali mejl u kome su me obavestili: "Odlucili smo da otkazemo turneju jer mislimo da nije u redu da u ovom trenutku napadamo veliku korporaciju." I dok jedna od najranjivijih grupacija u americkom drustvu - farmeri emigranti - ispoljava saosacenje, s druge strane velike americke multinacionalne kompanije ne pokazuju nimalo saosecanja, ne propustajuci da u vreme zalosti otmu sto vise mogu. Tako postaje ocigledno da ovo nije vreme oklevanja. Kad bi samo bilo vremena za povlacenje… Za vreme zalosti ljudi samo tuguju, sto na neki nacin podrazumeva predah, ali to je ocigledno luksuz koji sebi ne mozemo da priustimo.

B92: Da li su pitanja na koja je antiglobalisticki pokret skrenuo paznju javnosti prisutnija ili manje prisutna u medijima posle 11. septembra?

Klein: Ako nista drugo, posle 11. septembra lakse uspevamo da pokrenemo pricu o siromastvu, nejednakosti i demokratiji, posebno u Sjedinjenim Drzavama, gde je to cesto veoma tesko, narocito u periodu naglog ekonomskog prosperiteta; americki aktivisti imaju velikih poteskoca da privuku medijsku paznju koncentrisanu gotovo iskljucivo na euforicnu optimisticnu pricu o americkoj privredi u usponu.

Druga stvar je to sto je posle 11. septembra svet silom podeljen na dva tabora – ili si sa nama ili si protiv nas, ili si jeretik ili si na strani svetaca. Mislim da su ljudi gladni vise opcija i da je zadatak nasih pokreta u ovom casu da emituju jasnu poruku da smo protiv fundamentalizma bilo koje vrste, bilo da se radi o privrednom ili trzisnom fundamentalizmu neoliberalizma, ili religijskom fundamentalizmu Al Kaide, i da kazemo: “U redu, postoji vise opcija, postoji jos nesto osim 'ili si sa nama ili si protiv nas'", ili kao sto Arundati Roj kaze: “Sve sto je lepo u vezi s ljudskom civilizacijom nalazi se izmedju ta dva pola." Mislim da su ljudi sada spremniji da saslusaju te ideje nego sto su bili pre 11. septembra.

S druge strane, ne mozemo zazmuriti pred neverovatnim gusenjem gradjanskih sloboda ubrzanim izglasavanjem antiteroristickih zakona u Sjedinjenim Drzavama, Kanadi i sirom Evrope. Iako mislim da su ljudi postali gladni tih ideja i otvoreni za diskusiju, istovremeno sve je teze ispoljiti te ideje onako kako smo to do sada navikli. To se narocito odnosi na Kanadu, jer Kanada je domacin sledeceg samita G8, a policija sada ocigledno trazi citavu paletu novih nacina za suzbijanje aktivista. Kanadska vlada trenutno usvaja niz zakona, koje ja zovem Kananaskijska klauzula, jer ce se samit G8 odrzati u Kananaskis Alberti. Prekvalifikovali su status medjunarodnih skupova - svaki drzavnik koji prisustvuje medjunarodnom skupu zasticen je diplomatskim imunitetom, ili ce biti zasticen diplomatskim imunitetom ako se usvoji antiteroristicki zakon. Dakle, samit G8 nece se odvijati samo pod uobicajenom zastitom koju uzivaju strani funkcioneri vec i pod legalnom zastitom diplomatskog imuniteta. A deo naseg novog antiteroristickog zakona koji se nalazi u skupstinskoj proceduri kaze da je napad na ljude koji uzivaju diplomatski imunitet – sto se odnosi na bilo kog funkcionera koji prisustvuje bilo kakvoj medjunarodnoj drzavnoj konferenciji – cin terorizma. To se odnosi i na napad na bilo koje saobracajno sredstvo, dakle obuhvata i puteve. Blokiranje puteva - taktika primenjivana na svim medjunarodnim susretima proteklih godina, nece biti samo krivicno delo vec i akt terorizma, za koji moze da se dobije do cetrnaest godina zatvora.

B92: Poslednjih meseci svedoci smo udruzivanja snaga kontrole na globalnom nivou. Medju ulicnim aktivistima ima mnogo mladih ljudi. Zar se ne bojite da ce na odgovor vlasti reagovati emocionalno, a samim tim i radikalnije?

Klein: Mislim da smo suoceni sa koordinisanom medjunarodnom kampanjom policijskih snaga, tajnih sluzbi bezbednosti i drzava da predstave aktiviste kao teroriste. A znamo da se to desavalo i pre 11. septembra, jer znamo razmere pracenja, videli smo izvestaje koji su "procurili" iz FBI-ja koji o grupama poput Reclaim the Streets govore kao o teroristima. Moja knjiga pominje se u dokumentima tajne sluzbe ovde u Kanadi. Mi znamo da je kampanja postojala i ranije i znamo da posle 11. septembra oportunisti zele da iskoriste brigu ljudi za sopstvenu bezbednost da bi obelezili i kriminalizovali demonstrante. Postoji realna opasnost da ce neki ljudi reagovati na ovaj pokusaj da nas prikazu kao teroriste tako sto ce i sami sve vise da se ponasaju kao teroristi. Ta bojazan postoji. Jos uvek nisam videla da se to dogodilo, ali mislim da ce biti velika greska ako se dogodi. Jer, kao sto sam vec rekla, mi moramo da iskoristimo sav slobodan prostor izmedju celijskog terorizma i drzavnog terorizma da bismo bili alternativa logici koja kaze: "Da bi nesto promenio, moras ga unistiti." To je zajednicka crta Busa i Bin Ladena - logika koja stoji iza bombardovanja Avganistana, sankcija protiv Iraka, teroristickih napada na Njujork i Vasington. Ako prihvatimo tu logiku, necemo biti alternativa koja moramo da budemo vec cemo sami sebi oduzeti najjace oruzje – ulogu istinskog treceg puta. Kada to kazem ne mislim na treci put Tonija Blera, vec na treci put u smislu: "Nema samo jednog ispravnog puta."

B92: Nas radio nalazi se u Srbiji. Buduci da su civili u Srbiji na svojoj kozi osetili najgori aspekt “nove strategije” NATO-a, moram da vas pitam sta mislite zasto se antiglobalisticki pokret nije pozabavio problemom skorasnjeg strateskog razvoja NATO-a?

Klein: Mislim da je bilo rasprave na tu temu, ali to definitivno nije bilo dovoljno, i to je jedno od ogranicenja onoga sto vi nazivate antiglobalistickim pokretom – mislim da je to los izraz, jer sugerise da smo protekcionistii nacionalisti, a ja mislim da nismo, mislim da smo mi internacionalisti. To je jedan medjunarodni pokret za demokratiju. Medjutim, unutar tog okvira, unutar pokreta koji je razvio snaznu kritiku kapitalizma, nekako se zaboravilo na militarizam. Zavladalo je misljenje da su korporacije i trzista suvise jaki, te smo dozvolili sebi da nas ubede kako drzave vise nisu mocne. Naravno, poceli smo da uvidjamo da su drzave jos uvek mocne, a da su najmocnije kao vojne i policijske sile. I sami smo to poceli da osecamo unutar pokreta. Ali mislim da je apsolutno tacno da to nismo izrazili dovoljno jasno. Isto tako mislim da se to sada ubrzano menja.

B92: U jednom od vasih eseja povukli ste lepu paralelu izmedju sadasnje svetske situacije i one tridesetih godina proslog veka. Mozete li to da elaborirate?

Klein: Kad god vide mlade ljude da izlaze na ulice, kao sada pred medjunarodne trgovinske konferencije, ljudi to odmah povezuju sa sezdesetim godinama. Smatram da to nije odgovarajuca paralela. Istina je da mladi dominiraju u prvim borbenim redovima u Severnoj Americi i nekim delovima Evrope, ali radi se, u sustini, o visegeneracijskom pokretu. To cak nije ni pokret, to je pokret pokretâ, pokret koji demonstrira preovladjujuci osecaj nestrpljenja. Izuzetno je decentralizovan - ljudi iz razlicitih sfera istovremeno se bave istim temama i infrastrukturama. Zato mislim da je najbolje poredjenje sa tridesetima, tada su postojale kampanje koje su objedinjavale studentske pokrete, potrosacke pokrete, radnicke pokrete, zenske pokrete. Imali ste utisak da ne postoji samo jedna grupa koja ce sama da se suprotstavi vlasti, vec da ce sve te razlicite grupe i generacije biti izuzetno mocne ako budu delovale decentralizovano, u nekoj vrsti tima. Na to sam mislila kada sam povukla paralelu sa tridesetima, jer smatram da imati iskljucivo omladinski pokret znaci da postoji izvor slabosti i da je to bio izvor slabosti i u sezdesetim. Ljudi obicno prerastu omladinske pokrete. Omladinski pokreti su po prirodi liseni korena– studenti su neprestano u pokretu, zive u nekoj vrsti privremenih zajednica, i zato je omladinski pokret tako lako iskoreniti.

B92: Da li ta paralela sa tridesetim godinama ima veze sa vasim dedom - on je bio jedan od vodja prvog strajka u Diznijevoj kompaniji?

Klein: Moj deda nije radio u Diznivorldu, vec kao animator kod Volta Diznija – radio je na filmovima kao sto su Dambo i Fantazija, bio je specijalista za Paju Patka. Ranih cetrdesetih bio je jedan od vodja prvog strajka animatora; organizatori strajka su na kraju bili otpusteni i stavljeni na crnu listu, tako da moj deda vise nije mogao da nadje posao kao animator. Radio je u brodogradilistima, slikao je komercijalne ilustracije, ali nije mogao da dobije posao u Holivudu, jer su strajk organizovali upravo tamo, u Burbenku. U redu, moze se reci da je deda imao veliki uticaj na mene, pricajuci mi price o tome pod kakvim uslovima je radio. Slusali smo te price jos kao deca, a Dizni vam dodje kao neka vrsta rok zvezde za sestogosnjake. I uvek mi je bilo super sto imam dedu koji zna da crta likove kao Diznijeve jer mu je to bio posao: znao je savrseno da crta. Zamislite samo kako mi je bilo kad sam cula kakav je zapravo Volt Dizni… To mi je na neki nacin pobrkalo loncice, nateralo me je da razmisljam o kontradikcijama nase firmirane kulture. U uvodu svoje knjige kazem da me je naucio da uocim prljastinu iza sjaja, i mislim da je zaista uspeo u tome.

B92: Fascinatno. Molim vas, recite nam nesto vise o vasoj porodici i poreklu…

Klein: Moji deda i baka bili su socijalisti. Bili su socijalisti citavog svog zivota – oboje vise nisu medju zivima – a moj otac je bio ono sto se zove "decak sa crvenim pelenama"; odrastao je na socijalistickim sastancima koji su se odrzavali u njihovoj dnevnoj sobi. Moji roditelji su se sreli na fakultetu, oboje su bili aktivisti mirovnog pokreta. Moja majka bila je veoma aktivna u nezavisnim medijima i ranim feministickim filmskim radovima. Kada su mobilisali mog oca, imao je dva izbora: da ode u Kanadu ili da ubedi Vojsku Sjedinjenih Drzava da mu odobri prigovor savesti. Ali, da bi vam odborili prigovor savesti, morali ste da dokazete da zaista niste sposobni za sluzbu, jer imate istorijat pacifistickog angazovanja. A da biste uverili vojsku da imate taj istorijat, morali ste da cinkarite sopstvenu porodicu. Morali ste reci: "Znate, ja sam zapravo socijalista, i evo vam istorijat moje porodice koji to dokazuje." Zato sto je bio "decak sa crvenim pelenama" i zato sto mu se otac nalazio na crnoj listi moj otac ocigledno nije zeleo vojsci da isprica istorijat svoje porodice, tako da su on i majka odlucili da odu u Kanadu. Ja sam se rodila u Kanadi par godina nakon sto su oni emigrirali.

B92: Kako ste poceli da izucavate firmiranje kao zaseban fenomen?

Klein: Odrasla sam sa tim, odrasla sam uz kritiku kapitalizma mog dede. Price o strajku prve su price kojih se secam, kao i price o tome zasto zivimo u Kanadi. Doselili smo se ovamo ranih sezdesetih. Rodjena sam 1970. i moja prva secanja vezana su za objasnjenja zasto smo ostali u Kanadi - u Kanadi ne moras da budes bogat da bi bio bolestan, u Kanadi imas mrezu socijalne zastite, sto nas razlikuje od Sjedinjenih Drzava. Mi jesmo ovamo dosli zbog rata, ali smo ostali jer je drugacije nego u Sjedinjenim Drzavama, jer imamo pravo ma javno obrazovanje i zdravstvenu zastitu, javne medije i snimanje filmova, i tako dalje. Ja vidim firmiranje kao napad na javnu sferu zivota. I mislim da je najjace vezivno tkivo u ovom pokretu pokretâ odgovor na razne vidove privatizacije: korporacijsko firmiranje jeste vid privatizacije, ali samo jedan njen deo. Ja jesam odrasla sa tim, ali ne postoji trenutak za koji mogu da kazem: "Tada sam shvatila da je vazno suprostaviti se korporacijskoj vlasti." Jednostavno sam odrasla sa tim. Medjutim, isto tako, dok sam bila tinejdzer koji odrasta u toj vrsti politickog okruzenja, kada sam kao i svaki tinejdzer osetila potrebu da se bunim, u svojoj kuci to nisam mogla raditi puseci travu ili cineci nesto slicno, jer se na to nije gledalo kao na neki narocit vid pobune – oba moja roditelja bili su hipici. Najbuntovnija bih bila kada bih postala materijalista. Tako sam zgrazavala roditelje viseci u trgovackom centru posle skole. Smatrali su to vecim prekrsajem nego da sam uzivala teske droge.

B92: Mislite li da se iza firmiranja krije nesto vise, da se ono samo po sebi vezuje za identitet i da ga verovatno menja,  sto je fenomen koji bi psiholozi trebalo temeljno da prouce…

Klein: U knjizi sam se osvrnula na korporativnu politiku prodaje firmiranog zivotnog stila umesto samih proizvoda i na to kako se na taj nacin utice na javni zivot, na nase javne institucije, na poslove koje dobijamo. Jer kada firme odluce da prodaju firmiran zivotni stil umesto samih proizvoda, oni marketing i dizajn vide kao cin proizvodnje, sto znaci da su za njih ljudi koji prave i prodaju proizvode krajnje nevazni. Mozete to cuti svuda, narocito u intervjuima sadirektorima korporacija. Robert Luis Drajfus, vlasnik "Adidasa", kog sam nedavno intervjuisala, pretvorio je firmu zasnovanu na proizvodnji u firmu zasnovanu na brendovima, rasprodao sve svoje fabrike… On otvoreno kaze: “Mi smo sada marketinska i dizajnerska firma. Proizvodnju prepustamo drugima. Mi se vise ne bavimo time." Nisam se osvrtala na brendove kao na nesto sto transformise nas identitet i na to zasto su oni neophodni nasem identitetu, jer je to vise socioloski ili psiholoski projekat. A slazem se da to polje treba mnogo vise da se prouci jer je ocigledno da su brendovi naprosto oportuni, oni popunjavaju prazninu i iskoristavaju cinjenicu da mi zelimo nesto vise od proizvoda. Da bi ironija bila veca, firmirani proizvodi ne funkcionisu zato sto mi ocajnicki zelimo patike ili leptop, vec zato sto mi ocajnicki zelimo nesto vise od patika ili leptopa, a to je opet razlog sto se patike ili leptop ne prodaju kao patike ili leptop vec kao sloboda, demokratija, zajednica, emancipacija i sve ostalo – eto kako funkcionise firmiranje. Pravo pitanje koje moramo sebi da postavimo jeste zasto mi kao drustvo ne ispunjavamo tu potrebu za identitetom, tu sustinsku zelju da budemo deo neceg viseg od nas samih, vec smisao na kraju nalazimo u potrosackim proizvodima. Necemo znati kako da se nosimo sa firmiranjem dok ne odgovorimo na to sustinsko pitanje.

B92: Neki opisuju aktuelna drustvena kretanja na globalnom nivou kao “pocetak postgradjanskog drustva". Osnovne ideje gradjanskog drustva kakvim ga poznajemo i njihov pojavni oblik na globalnom nivou ocigledno su kljucni za razumevanje antiglobalistickog pokreta danas i u buducnosti.

Klein: Mislim da treba da povratimo nase javne institucije i nase predstave o gradjanskom drustvu - bilo da se radi o obrazovanju, lokalnoj samoupravi ili sindikatima - i da su nase aktuelne institucije definitivno zastarele. Kada branimo javnu sferu, mi zapravo branimo otudjenu birokratiju sa kojom ljudi vise ne osecaju nikakvu vezu. Ako pogledamo malo bolje sta je to sto zaista tera ljude da izlaze na ulice, videcemo da oni reaguju na krizu predstavnicke demokratije u kojoj se vlast delegira u tackama koje su sve udaljenije od mesta u kojima zive. U ruralnim zajednicama najcesca prituzba je da se resursi surovo isisavaju iz zajednice i da zajednica vise nema ovlascenje direktno da upravlja sopstvenim resursima, vec to rade medjunarodne korporacije ili udaljene birokratske vlade. Zajednice podjednako nemaju poverenja u pojedine vlade koliko ni u korporativnu vlast, i to je ono sto levica tradicionalno ne uspeva daprimeti. A nepoverenje i opravdan bes koji su izazvani neuspehom predstavnicke demokratije iskoristava desnica na krajnje populisticki nacin, kako to samo desnica zna, govoreci: "U redu, demokratija ne funkcionise. Nadoknadicemo vam to. Dacemo vam reforme u demokratskom obliku." I na kraju se sve zavrsi krajnje individualistickom reakcijom, umesto nekom kolektivnom reakcijom. Vecina zajednica zna kako da upravlja resursima, kako da upravlja sobom… ali je to znanje potpuno neiskoristeno. Dakle, radi se o odbrani javne sfere. Mislim da gradjansko drustvo mora da se posveti potpunom menjanju nase predstave o javnom i demokratskom. Zato se ne slazem da je vazna globalizacija tih institucija, mislim da ih treba samo globalno umreziti. Ali mislim da prisustvujemo toliko dubokoj krizi vere u demokratiju da je zamisao da cemo moci da resimo ove probleme globalno pre nego sto im se posvetimo lokalno suvise optimisticna. Prvo treba ponovo da probudimo veru u nasu najosnovniju sposobnost da budemo tvorci sopstvene sudbine, a da bismo bili u stanju to da uradimo moram poceti od malog. Medjutim, kao sto rekoh na pocetku, ne mislim da to treba da bude povlacenje u lokalne sredine i napustanje medjunarodne sfere. Mislim da sve ovo mora da se desi sa svescu da se desava na medjunarodnom planu.