Dug put do lustracije

Za slobodu pojedinca i društva neophodno je otvaranje tajnih dosijea svih obaveštajnih službi, kako bi se sprečila njihova dalja zloupotreba; za obavljanje tog posla potrebno je donošenje zakona kojim će se utvrditi principi, , jer univerzalnog modela nema, rekao je prekjuče šef Misije OEBS u Srbiji i Crnoj Gori Mauricio Masari. Varijaciju na istu temu na okruglom stolu posvećenom ovom problemu izrekao je i Rade Bulatović, direktor Bezbednosno - informativne agencije, naslednice papira, mikrofilmova, magnetofonskih traka, fotografija, diskova, mreže saradnika i metoda rada Odeljenja za zaštitu naroda, Uprave, Službe i Resora državne bezbednosti. Naslednice kadrova i spoljnih saradnika, u narodu poznatih kao doušnici.

"Dalja zloupotreba" iz konstatacije Masarija znači da zloupotrebe te važne alatke svake obaveštajne službe svakako ima. Susrećemo se sa njom gotovo svakoga dana, kada se u štampanim stvarima sa prepoznatljivim policijskim bekgraundom objavljuju detalji, najčešće iz života političara, koji upućuju na rukopis agenata i ljudi koji su se, eto, našli na pravom mestu. Ili izjavama koje podstiču sumnju da strogo čuvane tajne, među kojima i podaci o ličnosti (privatni život, zdravstveno stanje, karijera, sklonosti i slabosti) olako cure iz mraka arhiva dostupnih povlašćenim građanima, vlasnicima tuđih sudbina i njihovim starateljima u političkom vrhu. Tako su na ceni dobili realizatori državnog terora kojima još nije presuđeno, štaviše da su neki od njih i dalje na istim mestima. Kako to da državni teror nije sprečila služba koja treba da brine o bezbednosti države i građana, da se nisu oglasili njeni nameštenici koji su znali za pripremu i realizaciju atentata na Slavka Ćuruviju, Vuka Draškovića, po svemu sudeći, i na Zorana Đinđića. Čekaju li priliku da nešto slično ponove.

Otvaranje dosijea građana ima za cilj lustraciju, čišćenje društva od onih koji su kršili ljudska prava i zbog toga nisu snosili posledice i danas obavljaju državne funkcije. Jednostavna rešenja tipa sve i odmah, mahanje vlastitom čistom prošlošću, ne završavaju posao - šta je povađeno, uništeno, snimljeno i izneto (recimo u periodu trovlašća, u Beogradu i širom Srbije), ili izmišljeno i ubačeno u fajlove o nekima od nas i ko će da podvuče crtu i na koji način da rukuje zapaljivom materijom treba ozbiljnije razraditi, a ozbiljnih nacrta zakona već ima.

Ali, nema konsenzusa u uzavreloj atmosferi restauracije režima utemeljenog na zločinu i rehabilitovanja njegovih prvaka.