Reforme, odmah

Sada je neophodna kontrola tražnje, ali se veoma često koriste politički izgovori da se i takve mere izvrdaju, pa se na kraju sve svaljuje na NBS, odnosno na kurs

Pre nego što eventualno Bordu direktora predloži da Srbiji i Crnoj Gori odobri novu tranšu kredita od oko 190 miliona dolara, Misija MMF-a će još jednom sa predstavnicima Beograda i Podgorice razmotriti preostala "otvorena pitanja". Šta se, zapravo, krije iza takve formulacije, da li će posle isteka trogodišnjeg aranžmana u maju saradnja biti nastavljena i odgovore na mnoga druga pitanja od kojih zavisi kako će izgledati ekonomska politika u narednom periodu, Ekonomist magazin je potražio u odvojenim razgovorima sa šefom srpskog pregovaračkog tima, guvernerom Narodne banke Srbije, Radovanom Jelašićem i stalnim predstavnikom MMF-a za SCG Haraldom Hiršhoferom. I Jelašić i Hiršoher su, naime, pristali da za Ekonomist odgovore na 18 istih pitanja.

Šta su "otvorena pitanja" i u čemu se stavovi predstavnika Srbije i MMF najviše razlikuju?

Radovan Jelašić: Ostalo je da se vidi kakvi će tačno biti efekti mera koje smo u cilju smanjenja domaće tražnje preduzeli krajem prošle godine, kada smo pooštrili uslove za potrošačke kredite, uveli obavezne rezerve od 21 odsto za zaduživanje u inostranstvu i dodatno smanjili budžetski deficit za 2004. Ostalo je da se u narednih nekoliko nedelja vidi da li je to dovoljno da se zaustavi rast cena iz decembra i januara i inflacija u ovoj godini svede na 9,6 odsto, deficit tekućeg platnog bilansa smanji na 12,5 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP), uz rast BDP-a za 4-5 odsto.

A u čemu se onda sastoji napredak, koji je po rečima šefa Misije MMF Pirite Sorse ostvaren u poslednjoj rundi razgovora?

R. Jelašić: Misli se pre svega na mere koje je preduzela NBS i na smanjenje budžetskog deficita. No, ostalo je pitanje strukturnih reformi, koje bi NBS radije više gledala, a manje slušala o njima, jer je zbog njih i napravljen trogodišnji aranžman sa MMF-om. To je i cilj celokupne tranzicije, da se smanji udeo budžetske potrošnje u BDP, poveća udeo privatnog sektora, da se restrukturiraju velika javna preduzeća, a ne da se i četiri godina posle 5. oktobra 2000. bavimo "štimovanjem" plata. Veliki napredak se očekuje i za 66 preduzeća u restrukturiranju, kroz privatizaciju ili stečajeve, jer je zakon donet i više nema izgovora zašto se to ne radi. To je veoma bitno, jer od toga zavisi kako ćemo živeti sutra i prekosutra.

I MMF i NBS najviše brinu rastuća inflacija i spoljnotrgovinski deficit. Postoji li saglasnost i o terapiji?

R. Jelašić: Prava stvar je da se razmotri sve što te probleme pokreće, a to su plate, tražnja, produktivnost i fiskalna politika, a tek onda, ako su sve ove mere maksimalno iscrpljene, da se ide na najnepopularnije, koje pomažu, ali itekako mnogo bole, a to su obavezne rezerve, kurs i kamatna stopa. Iz poslednjih mera jasno je da se mi naknadno lečimo, umesto da probleme shvatimo ozbiljno i da boljim merama utičemo na kurs i inflaciju, pri čemu se na kraju sve preliva kroz trgovinski deficit.

Pojedini ekonomisti smatraju da se klasičnim merama ograničavanja potrošnje, dakle i kontrole plata, spoljnotrgovinski deficit ne može smanjiti, jer je taj problem prvenstveno posledica nepovoljne privredne strukture?

R. Jelašić: Za rešavanje tih problema mnogo bolja mera je restrukturiranje i privatizacija, ali tu nije mnogo urađeno i veliki deo posla tek predstoji. Upravo zbog toga je sada neophodna kontrola tražnje, ali se veoma često koriste politički izgovori da se i takve mere izvrdaju, pa se na kraju sve svaljuje na NBS, odnosno na kurs.

Može li se na dugi rok održati sadašnja proporcija, po kojoj je uvoz tri puta veći od izvoza i može li zbog toga Srbija zapasti u dužničku krizu? Tim pre što spoljni dug raste, uprkos sporazumu sa Londonskim klubom?

R. Jelašić: Takav odnos je na duži rok neodrživ i samo se postavlja pitanje da li novo zaduženje odlazi na nabavku frižidera ili, pak, opreme, koja će sutra povećati BDP. Zbog takvih kretanja NBS je bila primorana da dodatnim merama usmeri kreditnu aktivnost banaka. To jeste nepopularno, ali se niko ne pita zašto u Srbiji niko nije sagradio neku fabriku koja bi zamenila uvoz, zašto se o podršci izvozu priča samo uoči izbora, a posle toga se izvoznici zaborave istom brzinom bar kao i penzioneri. Time što je naš ukupni izvoz tri-četiri milijarde dolara - mi dokazujemo da proizvodimo robu koja svetu ne treba, ni po kvalitetu, a pogotovo po cenama. Sa druge strane, imamo ogromne apetite za uvoznom robom i zato, dok se strukturne reforme ne sprovedu, tražnja se mora kontrolisati na svaki način. Sada od svakih 100 dinara BDP-a 46 ode na uvoz i tu mora nešto vrlo brzo da se uradi. Lane smo naše ukupno zaduženje povećali za četiri odsto BDP, a sve se to mora finansirati. Dobro je što nova zaduženja ne idu na teret poreskih obveznika, jer se radi o dugu privatnih institucija i nadam se da će ta sredstva uložiti u profitabilne projekte. Pri tome, nama nije problem ukupna suma duga, već što, na žalost, ne proizvodimo robu koja se može prodati na svetskom tržištu. Nije, dakle, problem uvoz, već izvoz, a konkurentnost sigurno nećemo popraviti bez većeg priliva sranih direktnih investicija i sa dizanjem plata realno za 10-15 odsto. Za servisiranje spoljnog duga nama ni ova ni iduća godina neće biti problem, ali 2007. dolazi račun od milijardu dolara, koji će morati da se plati iz realnih izvora.

I MMF i NBS se zalažu za bržu privatizaciju i restrukturiranje društvenih i državnih preduzeća. Koliko je realno očekivati da će to manjinska vlada biti u stanju da uradi?

R. Jelašić: Ako to ne bude urađeno, moraćemo da ponovo posegnemo za najnepopularnijim merama. Ceo aranžman sa MMF-om je napravljen zato da se sprovedu strukturne reforme, da se država povuče iz privređivanja i ostavi sve veći prostor za privatnu inicijativu. Može li NBS preduzeti još neku meru iz svog arsenala, a da to ne ugrozi privredni rast?

R. Jelašić: I mere koje smo do sada preduzeli ugrožavaju privredni rast, jer povećavaju kamatnu stopu i poskupljuju kredite. Umesto da je podržavamo, mi smo privredi natovarili novi teret i bio bih najsrećniji kada bih mogao da te mere relaksiram. Ali, do toga može doći samo ako politika dohodaka bude mnogo odgovornija, ako se deli samo ono što je zarađeno. Ubeđen sam da uz dodatne monetarne restrikcije ne bi ostvarili planirani rast BDP-a.

Zbog čega NBS i MMF insistiraju na obaranju inflacije, jer je po mišljenju nekih ekonomista taj strah prenaglašen i da problem nije čak ni rast cena do 30 odsto ako to ne izaziva pad BDP-a?

R. Jelašić: NBS će ove godine još aktivnije da koristi svoje instrumente u cilju postizanja jednocifrene inflacije, pa makar i po cenu rasta kamatnih stopa. Na srednji i duži rok isključivo stabilni uslovi stvaraju zdravu osnovu za privredni rast. Na žalost, i sa inflacijom od 13,7 odsto u prošloj godini neke stvari u privredi su se "pobrkale" i više se ne zna ko, kako, zbog koga i koliko diže svoje cene, jer su svi pariteti u stalnom pokretu. Ako se želi stabilan rast - inflacija mora da se spusti i da konačno cena bude pravo merilo. Čim inflacija pređe dvocifreni nivo, cena nije dovoljno dobra mera. Još gore je da se "trči" od jednog do drugog cilja, a to se dešavalo u protekle četiri godine. Kada inflacija premaši 10 odsto, sve mere se usmeravaju na njeno obaranje, onda iskoči spoljnotrgovinski deficit, pa se konstatuje da sa kursom nešto nije u redu, jer sve to funkcioniše po principu spojenih sudova. Zna se rešenje na dugi rok, ali stalno dolaze objašnjenja da se neke stvari ne mogu uraditi zbog ovih ili onih, uglavnom političkih razloga. Zato nismo ni uspeli u 2004. da ostvarimo sve planirane ciljeve. Kakav bi bio efekat da se sada ponovo zalepi kurs, da dođe do značajne realne apresijacije i šta bi to značilo sutra za naš tekući deficit? U kratkom roku guverner i Vlada bi bili jako popularni, ali bi to sigurno dovelo do novog znatnog povećanja trgovinskog deficita i daljeg zaduživanja, a ne bi doprinelo većem izvozu. Sve, dakle, zavisi da li se vodi računa o interesu zemlje na nekoliko meseci ili nekoliko godina.

Da li NBS i MMF podržavaju politiku "čvršćeg kursa dinara", koju je najavio ministar finansija Mlađan Dinkić?

R. Jelašić: Režim kursa utvrđuje Vlada, a sprovodi NBS i mi se oduvek zalažemo za čvršću deviznu politiku, ali je za to u svakom slučaju potrebna veća podrška fiskalne i politike dohodaka. Ako se sprovodi ekstremno čvrsta politika kursa, a sa druge strane se novac izliva na sve strane, što se često i dešava, onda bi takva politika kursa omogućila bolji život danas, ali ne i sutra i prekosutra, jer bi dovela do povećanja trgovinskog deficita, novog zaduživanja i daljeg smanjenja konkurentnosti srpske privrede.

Tekući trogodišnji aranžman ističe 13. maja. Ukoliko bude uspešno realizovan, da li će se saradnja Srbije i MMF-a nastaviti i da li će Srbija, odnosno MMF u tom slučaju insistirati na nekim drugačijim uslovima?

R. Jelašić: Bilo bi jako poželjno za Srbiju u ovoj fazi tranzicije, kada još nema puni međunarodni kredibilitet, da ima "pečat" MMF-a, jer bi to bio pozitivan signal i za druge međunarodne institucije i za privatne investitore. Mnogi će nas čudno gledati ako nemamo program sa MMF-om, ako nismo privatizovali veliki deo privrede, ako političari upravljaju mnogim velikim preduzećima, ako samo slažemo ramenima kada lokalne samouprave dižu cene za 20-30-40 odsto i ako se zadužuju bez ikakve kontrole centralne vlasti. Teško da ćemo u kratkom roku uspeti da otklonimo sve te i mnoge druge anomalije i zato je mnogo bolje da posle ovog aranžmana od MMF-a zatraži još jedan program i tako pridobije veće poverenje stranih investitora. No, formalno takav zahtev treba da uputi Vlada.

NBS je predložila da se fond zarada u javnom sektoru ograniči na prošlogodišnjem nivou, dakle bez povećanja za sedam odsto, a i MMF smatra da su plate u Srbiji "loš signal" za strane investitore. Kako onda tumačite opšte raspoloženje građana da su im primanja mala i nedovoljna za život?

R. Jelašić: Kod nas osnovica za plate nije to šta se dešava u susednim zemljama, niti produktivnost i konkurentnost, već prošlost. No, od prošlosti se ne živi, ona ne može da se namaže na hleb i niko neće platiti zaposlenima u Srbiji 500 evra samo zato što se toliko zarađivalo pre 15 godina. MMF sugeriše sve što je NBS predlagala još sredinom januara, ne samo kontrolu plata u osam najvećih javnih preduzeća, već i budžetskih korisnika i lokalne samouprave, s tim što bi Vlada sa poslodavcima i sindikatima trebalo da se dogovori, da ne bude generalnih štrajkova prilikom otpuštanja svakog zaposlenog u javnom sektoru.

Kako komentarišete tvrdnje pojedinih ekonomista da je i do sada sve rađeno po dogovoru sa MMF-om, pa ispada da taj program kritikuje onaj ko ga je i predložio?

R. Jelašić: Ni MMF, iako ima mnogo iskustva, ne može da propiše lek koji će garantovano 100 odsto izlečiti bolesnika. Tim pre što su strukturne reforme nekoliko puta odlagane i tu smo se mnogo izvlačili. Zato će, ako Vlada zatraži novi program, MMF biti itekako kritičan i pretpostavljam da će ovoga puta tražiti veće garancije da će ono što je dogovoreno biti i urađeno.

Da li, kao što veruju mnogi građani, MMF diktira i cene struje i drugih usluga u Srbiji?

R. Jelašić: MMF ne diktira ništa, ali smatra da je važno da cene pokrivaju troškove i obezbeđuju minimalnu akumulaciju za nove investicije. Kod nas su se problemi uglavnom rešavali dizanjem cena, umesto smanjenjem troškova i broja zaposlenih. Ni danas mi nije jasno zašto poreski obveznici treba da plaćaju obaveze za nabavku JAT-ovih aviona, a JAT ima hotel na Slaviji, zašto država kompenzuje svoja potraživanja prema Rusiji za dug NIS-a Gaspromu, a NIS drži hotele na Kopaoniku i Zlatiboru.

Šta će se desiti ako do 13. maja Srbija i Crna Gora ne povuku oko 285 miliona dolara, koliko još nisu iskoristile od ukupno odobrenih sredstava?

R. Jelašić: Srbiji nije potreban MMF zbog novca, jer ćemo ove godine imati značajne prihode od privatizacije banaka i preduzeća, već kao garant, da imamo bolji rejting i da se pod povoljnijim uslovima možemo zaduživati na međunarodnom finansijskom tržištu.

Kakve bi mere trebalo preduzeti za podsticanje izvoza, jer je to jedini pravi način za smanjenje spoljnotrgovinskog i platnog deficita?

R. Jelašić: NBS radi na studiji na osnovu koje ćemo predložiti nekoliko mera Vladi. Znamo da to nije popularno, jer zahteva dodatna sredstva iz budžeta, ali ne vidim drugu mogućnost da se poveća izvoz pogotovo što strane investicije nisu na nivou kakav smo pre 3-4 godine očekivali. Jedno od rešenja je da se za izvoznike obezbede krediti kao za poljoprivrednike.

Može li na odluku Borda direktora MMF negativno da utiče i januarska odluka američke administracije da uskrati Srbiji finansijsku pomoć?

R. Jelašić: Predstavnici SAD u MMF-u već skoro dve godine glasaju protiv nas, ali ne lobiraju da to rade i drugi akcionari. Iako je ovo čista politička odluka, ona ima i ekonomske reperkusije. Tako je bilo i krajem 2004. kada su predstavnici svih izvoznih agencija pri OECD-u odlučili da Srbija zbog političkih razloga ostane u kategoriji sedam, sa lošijim rejtingom i od Albanije, iako su sve brojke govorile da treba da pređe u kategoriju šest. Takva odluka doneta je isključivo zbog političkih pitanja, nesaradnje sa Hagom, nerešenih odnosa u državnoj zajednici i statusa Kosova. To je ekonomska cena promašenih političkih odluka u poslednjih nekoliko godina.

Koliko pregovaračku poziciju Srbije otežava činjenica da je uspešan završetak trogodišnjeg aranžmana uslov za dodatni otpis duga Pariskom klubu u iznosu od oko 675 miliona dolara?

R. Jelašić: Iskreno se nadam da ceo program sa MMF-om nije prihvaćen samo zbog te atraktivne "šargarepe". Mi u NBS ni jednu meru nismo doneli zbog toga, već zato što smo ubeđeni da su sve preduzete mere nužne da država ne upadne u dužničku krizu, da se sačuva makroekonomska stabilnost i da ima stabilne devizne rezerve za odbranu dinara. Iskreno se nadam da isto razmišljaju i svi ljudi u Vladi, da im nije MMF nužno zlo, već neko ko iskustvom i znanjem može da pomogne u rešavanju krupnih problema i da se Srbija pridruži zemljama koje uspešno sprovode tranziciju.

Postoji li i kolika je opasnost da se Srbiji desi ono što se dogodilo Argentini?

R. Jelašić: Takva opasnost ne postoji. Pre tri nedelje imali smo sastanak sa MMF-om, na kojem su bili članovi i ove i prethodne vlade i jedna od najznačajnijih konstatacija je da, za razliku od mnogih drugih zemalja, u Srbiji ima i znanja i iskustva. Zaista ne vidim razlog zbog kojeg bi se Srbiji desilo ono što se dogodilo u Argentini. Uostalom, NBS se i odlučila za neke, malo nepopularne mere - upravo da bi sprečila veće potrese. Bolje je sada malo pritegnuti kreditnu aktivnost, povećati obavezne rezerve, ako je to garant makroekonomske stabilnosti, nego da kao Argentina, Bugarska ili Rumunija udarimo glavom o zid.