Kada nam vođe ponude „utehu“

Izvesne karakteristike kulture i strukture društva, kombinovane sa velikim teškoćama ili teškim životnim uslovima i društvenom dezorganizacijom, početna su tačka genocida i masovnih ubistava

Već čitavu deceniju i po, u svakodnevnim diskusijama, analizama, na raznoraznim optužnicama i tokom niza suđenja često se susrećemo sa terminom genocid, koji predstavlja najtežu vrstu zločina protiv ljudskog roda. Međutim, taj termin se neretko pominje i tamo gde mu nije mesto, kao metafora, ili sredstvo za diskvalifikaciju protivnika.

Reč genocid je uveo pravnik Rafael Lemkin, koji je 1933. godine započeo težak put da bi stvorio ono što je kasnije uobličeno u Konvenciju o genocidu. Godine 1944, usred okupirane Evrope, konstruisao je termin genocid od grčke reči genos (rasa, pleme) i latinske reči cide (ubijanje), da obeleži uništenje nacije ili etničke grupe. Kao rezultat njegovih napora, 11. decembra 1946, Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je rezoluciju u kojoj piše: „Genocid je uskraćivanje prava na postojanje čitavoj društvenoj grupi... Mnoge instance takvih zločina su se odigrale kada su rasne, verske, političke i druge grupe bile uništene, potpuno ili delimično“.

U potonjem radu komiteta UN-a na Konvenciji o genocidu, koja je usvojena 9. decembra 1948, postojala su znatna neslaganja oko sadržaja. Sovjetski Savez i još neke zemlje usprotivile su se uključivanju političkih grupacija u žrtve genocida, koristeći argument da definicija termina treba da bude vođena njegovom etimologijom: samo rasne i nacionalne grupe mogu da budu objektivno obeležene. Uključenje političkih grupa u konvenciju bi „izložilo nacije spoljašnjem mešanju u pitanja koja se tiču unutrašnjih interesa“, a politički konflikt u svakoj zemlji bi mogao da postane međunarodni problem. S druge strane, oni koji su želeli da se uključe političke grupe isticali su da se značenja reči razvijaju. Želeli su da reč genocid ukazuje na uništenje bilo koje grupe. Čak je predloženo i uključivanje ekonomskih grupacija.

Konvencija o genocidu je najzad usvojena bez uključivanja političkih grupacija. Zločin genocida je definisan kao „dela počinjena sa namerom da se unište, delimično ili potpuno, nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe“ ubijanjem članova grupe, ili stvaranjem ozbiljne telesne ili emocionalne štete, stvaranjem uslova proračunatih tako da dovedu do njihovog fizičkog uništenja, sprečavanje rađanja ili nasilno preusmeravanje dece ka drugoj društvenoj grupi. Genocid označava pokušaj da se iskoreni rasna, etnička ili verska grupa, bilo direktno - ubistvima, ili indirektno - stvaranjem uslova koji vode do uništenja grupe. Masovna ubistva nisu nužno genocid i označavaju ubijanje članova grupe bez namere da se istrebi čitava grupa ili ubijanje velikog broja ljudi bez precizne definicije grupne pripadnosti. U masovnim ubistvima broj ubijenih je obično manji nego u genocidu.

Na primer, u Kambodži je skala ubistava bila genocidna, ali je identifikacija toga ko je ubijan donekle neprecizna, kao što je često slučaj u političkom genocidu. U Argentini, za vreme vojne hunte, razlozi su takođe bili političke prirode, ali je broj žrtava bio daleko manji, a njihova identifikacija još nepreciznija - to je masovno ubistvo pre nego genocid.

Uništavanje čitavih naroda ima dugu istoriju. U mnogo drevnih ratova, stanovnici gradova su masakrirani, često s velikom brutalnošću, ako ne i genocidno. Naš vek je svedočio, između ostalog, i o genocidu nacista nad Jevrejima tokom Drugog svetskog rata, skorašnjem genocidu u Ruandi i mnogim masovnim ubistvima na svim stranama sveta.

U narednim redovima želeli bismo da pokušamo barem donekle da osvetlimo kako je moguće da čitave društvene grupe budu sposobne da unište druga ljudska bića. U svim slučajevima ubistva čini ograničen broj ljudi, ali uz otvoreno ili prećutno odobravanje, ili barem neprotivljenje ogromne većine datog naroda. Da bismo izbegli uplitanje dodatnih afekata, nećemo pominjati događaje iz naše bliže ili dalje istorije, već želimo da damo jednu generalnu sliku, primenljivu na bilo koji slučaj.

Ma koliko bio ograničen broj ljudi koji su direktni izvršioci ubistava, on je ipak prevelik da bi se mogao pripisati samo bolesnim psihopatama. Štaviše, najokrutnije nacističke ubice su po pravilu bili brižni očevi i muževi, koji su do kraja bili ubeđeni da samo ispunjavanju dužnost prema svojoj otadžbini. Kako dolazi do toga da pristojni, porodični ljudi mogu da počine tolika zverstva?

Izvesne karakteristike kulture i strukture društva, kombinovane sa velikim teškoćama ili teškim životnim uslovima i društvenom dezorganizacijom, početna su tačka genocida i masovnih ubistava.

Pod ekstremno teškim uslovima života određeni motivi dominiraju: očuvanje fizičkog dobra sebe i svoje porodice i očuvanje psihološke strukture, sistema vrednosti; nalaženje smisla u životnim problemima i društvenoj dezorganizaciji i stvaranje novog razumevanja sveta. Obično je teško ispuniti ove ciljeve popravljanjem životnih uslova samih po sebi. Umesto toga, ljudi često odgovaraju mislima, oseća-njima i akcijama koje ne menjaju prave uslove života, već im, ako ništa drugo, pomažu da se nose sa njihovim psihološkim posledicama - nesigurnošću i uznemirenošću. To uključuje nipodaštavanje drugih grupa, traženje žrtvenog jarca, prihvatanje novih ideologija - a sve ovo može da pokrene motivaciju i da umanji inhibiciju protiv nanošenja štete drugima.

Kako uvek postoje ekstremisti, radikalni ideolozi spremni da koriste nasilje - to je pravo vreme da oni izbiju na površinu i ponude se za vođe. Oni počinju svesno da usmeravaju dotadašnje frustracije i da njima manipulišu zarad sopstvene političke svrhe. Ali takve vođe omogućuju ljudima ophrvanim teškoćama neku vrstu utehe, pružajući im pogodnu žrtvu i sistem uverenja koji postaje kompenzacija za teške uslove, ali, nažalost, dugoročno ima najnegativnije posledice i po njih same. Ta uverenja treba da ubede ljude da je upravo neko drugi odgovoran za njihove probleme. Tako je, recimo, Hitler uspeo da ubedi Nemce da su pre svega njihovi ciljevi i njihova stremljenja potpuno ispravni i pravedni i da neispunjavanje tih stremljenja ugrožava samu egzistenciju društva. Pravedni ciljevi pospešuju spremnost za borbu, opravdavaju žrtve i druge gubitke. To je praćeno delegitimizacijom protivnika, kome se pripisuju izuzetno negativne karakteristike sa ciljem da se isključe iz priznatih ljudskih grupa prema kojima se deluje unutar okvira prihvaćenih vrednosti i pravila. U suštini, delegitimizacija poriče humanost druge grupe. Ako je neko rasno inferioran, ako truje zdravo biće drugih naroda, ako je podao, spada u ubice, lopove, psihopate ili manijake - sva sredstva protiv njega su dozvoljena. U takvim situacijama dalje se podstiče pozitivna slika o sopstvenoj grupi, koja je oličenje morala, heroizma, poštenja, hrabrosti i istrajnosti. Čak i kada članovi društva čine nemoralna dela, poseban napor je minimizirati ih ističući njihovu slučajnost i njihovu beznačajnost u poređenju sa nemoralnim delima protivnika koji su, naravno, takvi po prirodi. S tim u vezi, Hitler je recimo govorio o nepravdi, šteti, zlu i okrutnosti protivnika, u kombinaciji sa doživljavanjem sopstvenog društva kao pravednog, moralnog i humanog, navodeći ljude na zaključak da su žrtve. Tu su, naravno, i snažno razvijena osećanja patriotizma, težnja za jedinstvom čitavog naroda i, na kraju, obavezne utopističke i uopštene želje za mir, naravno isključivo pod neizrečenim uslovom da taj mir bude uz potpuno ostvarenje svih želja date nacije.

Agresija može biti podstaknuta ljutnjom, besom i željom za osvetom, neobično moćna može biti i potreba za zaštitom ugroženog samopoštovanja. Teški životni uslovi utiču i na individue i na grupe. Na primer, materijalni gubitak u Prvom svetskom ratu i ponizno potpisivanje mirovnog ugovora pretili su nemačkom zajedničkom self-konceptu o snažnoj, superiornoj i ponosnoj naciji. Rat je bio praćen revolucijom i inflacijom, depresijom i nezaposlenošću, političkim haosom i nasiljem. Ljudi su osećali da je njihov opstanak, moć da izdržavaju porodice, njihov način života i vrednosti, koncept njih samih i čitave nacije, u opasnosti. Značajni aspekt nacionalne svesti je osećanje uskraćenosti udruženo sa osećanjem da određena zemlja zaslužuje više. Često je u to uključeno i uverenje, realno ili paranoično, da druge zemlje ili unutrašnji neprijatelji sprečavaju grupu da dobije onaj deo materijalnih dobara, prestiža i časti koji zaslužuje.

Duboko uvereni u sve gorenavedeno, mnogi Nemci su prihvatili prvo neke male, prividno beznačajne radnje poput pozdrava „Hajl Hitler“. Neki drugi, koji to nisu prihvatali, intimno nisu želeli da se nađu u neprijatnoj situaciji i pobune se protiv svega toga. Međutim, ma kako u trenutku otpočinjanja takve inicijalne radnje izgledale benigno, one lagano uvlače ljude, kao u rečni vir, iz koga nema izlaska bez velikih žrtava i patnji. Što destruktivnost više napreduje, teže je odupreti joj se i zaustaviti je. Postoji jedna praktično biološka tendencija da se završi ono što je započeto. Prekidanje stvara napetost i što ste više napredovali ka onom cilju kome ste se zaputili, teže vam je da odustanete.

Genocid, dakle, ne dolazi direktno. Obično postoji progresija akcija. Raniji, manje štetni akti izazivaju promene u počiniocima, posmatračima koji čine mogućim sled još težih i štetnijih akata. Žrtve se još više nipodaštavaju. Svesnost počinilaca se menja i dopušta im da nanose još veću štetu - iz „opravdanih“ razloga. Na kraju, psihološko izobličavanje stvarnosti dovodi do skrivanja pravih namera čak i od samih počinilaca zločina. Oni nisu svesni svog sopstvenog nesvesnog neprijateljstva, niti da zbog njih drugi ispaštaju. Često je njihova namera upravo suprotna - da stvore „bolji svet“, da iskorene ono što je loše, ali na putu ka tim „uzvišenim ciljevima“ oni nipodaštavaju blagostanje i uništavaju živote drugih. Setimo se samo sovjetskih gulaga u kojima su ljudi naterivani na patnju, ali su progonitelji uvek smatrali da je to neophodno, i da služi ostvarenju jednog višeg ideala.

Ovi elementi, srećom, retko dovode, kao u Drugom svetskom ratu, do genocida, ali mnogo češće mogu dovesti do sukoba i patnji medu narodima. Iz tih sukoba najčešće niko ne izlazi kao pobednik, nego svi bivaju na gubitku. Primer je beskrajno prolongirani sukob Izraelaca i Palestinaca, u kojem se nakupilo toliko nesreća da svaka strana može nabrajati konkretne primere zločina učinjenih njima, danima i danima. Međutim, sva uverenost u ispravnost obe strane ne dovodi ni do čega drugog osim do beskrajnih patnji i života u stalnom strahu za čitave generacije ovih naroda. Za sve strane, u svakom sukobu, od koristi bi bilo da budu tolerantnije i spremne na kompromis, da ne pronalaze opravdanja u lošim delima drugih, iako je to uvek moguće pronaći na svakoj strani, već da učine težak napor, da pokušaju da razumeju i stanovište drugih zamišljajući se u njihovoj poziciji. To nikako ne znači da treba da se predaju i odreknu nekog sopstvenog opravdanog cilja, već samo da celu situaciju osmotre iz malo šire perspektive. Tada najčešće na videlo izlaze mnoga, dotad skrivena rešenja, kojima se mogu izbeći negativne posledice i koja mogu doneti dobro ne samo protivniku nego pre svega sebi i svom sopstvenom društvu.