Samo zabrinutost

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija jos je jednom izrazio zabrinutost zbog pogorsanja situacije na Kosovu u poslednjih mesec dana. To je gotovo tradicionalan zakljucak svakog mesecnog razmatranja stanja na Kosovu. Ziteljima Kosova i Metohije nealbanskog porekla preostaje da budu zabrinuti nad zabrinutoscu i izostankom konkretnih akcija koje bi smanjile "zabrinutost" i dovele do, kako se to diplomatskim recnikom kaze, "zadovoljstva poboljsanjem bezbednosne situacije". Sve to ravno cetiri godine nakon usvajanja Rezolucije 1244 i dolaska medjunarodnih snaga na Kosovo.

Cak ni svirepo ubistvo srpske porodice Stolic u Obilicu nije izgleda nateralo clanove Saveta bezbednosti da izadju iz okvira svoje klasicne formulacije, bar kad je rec o Kosovu. Clanovi Saveta bezbednosti jesu, istina, osudili zlocin, formirali specijalni tim da uhvati pocinioce i zato ponudili nagradu. Sve je to, nazalost, dosta zakasnilo i gotovo simbolicno jednako znacenju one narodne poslovice o Marku koji je kasno stigao na Kosovo. I u ovom, kao i u nekim ranijim slucajevima bile su neophodne mnogo ozbiljnije i sire konkretne akcije, ali su i one po pravilu izostajale.

Mogli bismo se zato u potpunosti sloziti sa nastupom ambasadora SCG pri UN Dejanom Sahovicem, koji je ocenio da ce, ukoliko nasilje ostane legitimno politicko sredstvo, najnovije zrtve na Kosovu predstavljati novi korak unazad u stvaranju uslova za pokretanje dijaloga o prakticnim pitanjima.

Konacno, ne treba vise cutati i o nekim cinjenicama koje sve vise bodu oci. Ni UNMIK, a time ni sira medjunarodna zajednica, nisu ipak obezbedili uslove da nasilje ne postane legitimno politicko sredstvo, sto je lezalo u osnovi nadleznosti preuzetih pre cetiri godine. Da stvar bude jos gora, kako je to rekao ambasador Sahovic, napori drzave za saradnju sa UNMIK u poslednje dve i po godine bili su jednosmerni. U tom kontekstu sasvim je sigurno da sef Civilne misije UN Mihael Stajner snosi deo odgovornosti. Indirektnu, za ubistvo srpske porodice, ali i direktnu za sveukupno - zabrinjavajuce stanje u Pokrajini.

Da li je onda pametno da se neki gradjani (drzavljani, preciznije) podsticu na povratak, kako bi, zajedno s malobrojnim preostalim sunarodnicima ziveli u svakodnevnom strahu. Odgovor na pitanje koje bi trebalo biti upuceno svima "da li biste ziveli na Kosovu i Metohiji" svi znaju. Ali se prave da i nije tako strasno. Mozda i nije - kada se radi o tudjem strahu. Jer sva ogledna dobra medjunarodne zajednice (Osojane u kome deca, na primer, bolje govore spanski nego srpski) mozda su i bezbedna. Do novih zrtava.