"Novi treći put" analizira: Može li Britanija da bude svetska sila nakon Bregzita?

Za početak, posledice izlaska iz Unije zamaskirala je velika zdravstvena i ekonomska kriza proizvedena od strane kovid 19. Osim što su efekti izlaska ostali ispod radara, Ujedinjeno Kraljevstvo se našlo na svetskoj mapi proizvođača vakcine protiv novog virusa i pokazalo kao efikasno u vakcinaciji svog stanovništva. Dok se kontinentalna Evropa uplela u birokratske peripetije oko nabavke cepiva i realizacije vakcinacije, u Britaniji je na 100 stanovnika dato blizu 50 doza (u EU je 15).

Osim ove, za bregizitovske krugove važne, simboličke pobede u odnosu na EU, Džonsonova vlada iskoristila je krizni momenat kao povod za ogromne javne investicije, popularne među radničkom klasom. Britanija se usprotivila i Kini. Britanska vojska je poslala svoj nosač aviona "Kraljica Elizabeta" u Južno kinesko more i ponudila je državljanstva građanima Hong Konga ugroženim od terora Komunističke partije Kine.

Kada se ovaj inicijani postbregzit entuzijazam i povoljne okolnosti stave u stranu, važno je analizirati da li je moguće da Britanija postane zasebna i relevantna svetska sila. Sa jedne strane, nova Džonsonova strategija "Globalna Britanija u takmičarskom dobu" za svoj cilj ima upravo to. Na drugoj strani, važno je proceniti da li je i realistična i da li bi i u svom punom sprovođenju obezbedila željenu ulogu svetske sile.

Šta podrazumeva "Globalna Britanija"

FOTO: Profimedia

Ova strategija o razvoju Britanije do 2030. ima za cilj da od ove države napravi manju svetsku silu, koja je vitalna, pouzdana i sposobna da globalno deluje u okviru svojih mogućnosti. Kao prioriteti navedene su četiri oblasti: održavanje strateške prednosti kroz nauku i inovacije

, doprinos održavanju svetskog poretka koji pogoduje demokratijama, poboljšanje bezbednosti kod kuće i u inostranstvu, kao i ojačavanje otpornosti na spoljne rizike. U praksi ovi prioriteti znače veće ulaganje u nove tehnologije, diplomatiju i vojsku, tako da Britanija može biti jak zaseban svetski akter i pozudani oslonac svojim saveznicima (prvenstveno SAD-u). Osim želje da se privuku svetski talenti, ojačaju sajber kapaciteti ili bolje koordiniše delovanje sa demokratskim saveznicima, najviše pažnje je usmereno ka vojsci.

Ujedinjeno Kraljevstvo već danas troši oko 2% BDP-a na vojsku (u okviru NATO očekivanja), a planom je dodano namenjeno još 6,5 milijardi funti. Sa ovim povećanjem, na osnovu izveštaja Instituta za strateške studije, UK će biti prva u Evropi po vojnoj potrošnji, čak i iznad Rusije.

"Globalna Britanija" bi kao takva trebalo da razvije vojne kapacitete za efikasno svetsko delovanje u 2020-im i 2030-im. To podrazumeva puno osposobljavanje oba nosača aviona, povećanje nuklearnih kapaciteta za još 40 bojevih glava, više implementacije veštačke inteligencije i osnivanje "Rendžerskog puka" specijalaca za prekomorsku pomoć saveznicima. Plan obuhvata i smanjenje konvencionalnih kopnenih snaga poput broja vojnika i oklopnih vozila, ali i značajno povećanje tonaže mornarice.

Takva osavremenjena Britanija bi u svojoj realizaciji trebalo da bude država koja može pružiti pouzdanu pomoć demokratskim saveznicima prilikom hipotetičkog sukobljavanja sa Rusijom i Kinom, ali i koja može poslati specijalce da pomognu savezničke pobunjenike u udaljenoj državi u raspadu. Ono što predstavlja validnu sumnju je da li je ovo samo spisak lepih želja i preambicioznu želju u sadašnjim svetskim okolnostima i u odnosu na aktuelne i buduće britanske kapacitete.

Ograničenja plana

Ono što strategiju "Globalna Britanija" krasi je vrlo precizno evidentiranje različitih rizika za jednu demokratsku državu u trećoj i četvrtoj dekadi 21. veka. Od sajber pretnji i terorizma, preko jačanja uticaja autokratskih država, do novih potreba vojske ili rizika od klimatskih promena, ova analiza na oko 100 strana dobro pogađa suštinu savremenih izazova za Britaniju. Ovako napisana, može služiti kao odličan okvir za razumevanje položaja jedne svetske sile srednje jačine u 21. veku.

Međutim, ono što je realnost na terenu je da Britanija danas ne može ispuniti sve ciljeve iz ove strategije. Prvo ograničenje je finansijske prirode i pitanje obima. UK jeste prva po vojnoj potrošnji u Evropi, odmah ispod SAD-s u okviru NATO-a i ovo povećavanje budžeta će tu poziciju utvrditi. Međutim, ta sredstva nisu dovoljna za čitav niz ciljeva propisanih strategijom, odnosno dovoljna su samo za neke.

Britanija sa predviđenim sredstvima ne može u isto vreme biti i lider u sajber bezbednosti, pomorska sila poput one koja je porazila Argentinu u Folklandskom ratu, pomoćna sila SAD-u sa 45 000 vojnika na kopnu prilikom invazije na Irak, a i sposobna da organizaciono i borbeno specijalcima pomogne kurdskim snagama u razorenoj Siriji. Britanija će morati da izabere neke od prioriteta ili će biti u svemu podjednako prosečna.

Postoji nekoliko primera koji dokazuju da plan u praksi ruši već sadašnja "prenategnutost". Britanija jeste poslala nosač aviona u Južno kinesko more, ali se na njemu nalaze američki F-35 avioni i štiti ga australijska mornarica. Ukoliko je predviđeno drastično smanjenje konvencionalnih kapaciteta, poput broja vojnika za oko 10 000, oklopnih vozila i artiljerijskog naoružanja, pitanje je upotrebljivosti UK snaga u Evropi. Na potencijanu kopnenu invaziju Rusije na baltičke države, Britanija ne bi mogla da pruži mnogo kopnene podrške.

Za realizaciju svih ambicioznih ciljeva i prioriteta iz nove strategije, Britanija bi morala da usmeri mnogo veća sredstva. Međutim, to nije objektivno moguće i više deluje kao imperijalna nostalgija. Britanska privreda je danas manja od privrede Indije, a broj stanovnika i veličina je čine relativno malom svetskom državom. U poređenju sa celom EU, njen glas je manje važan za slušanje, a tržište ne naročito bitno. Džonsonova vlada će morati da se trudi da dobije pažnju Džoa Bajdena, dok će je EU blok zbog svoje relevantnosti po prirodi imati. Ukoliko britanska privreda nastavi da raste, taj rast će biti niži od onih koje imaju države u razvoju, te će njena relativna ekonomska snaga biti sve manja, što predstavlja ograničenje za globalne ambicije.

Šta Britanija može da očekuje?

Ujedinjeno Kraljevstvo će se u narednoj deceniji suočiti sa dugoročnijim poslednicama Bregzita. Najveća od njih je opadanje globalne relevatnosti, a samim tim i uticaja. On će se prvenstveno osetiti u gubljenju relativne ekonomske moći, a zatim političkog uticaja. Naspram SAD i Kine zasebno ili EU kao bloka, UK će delovati patuljasto. Kompenzovanje toga kroz veće, a opet nedovoljno u odnosu na ciljeve, ulaganje u vojne kapacitete to neće nadomestiti.

Britanija će morati da donese teške odluke, oko toga u kojoj sferi će se specijalizovati. Svaki izbor ove vrste, automatski će isključiti ostale ishode i učiniti UK zavisnom u različitim poljima od drugih saveznika. U tom scenariju, želja za povratkom starog sjaja od strane Najdžela Faraža, Džejkoba Riza Moga, ali i Borisa Džonsona, ostaće samo nostalgija. Ostatak sveta se u međuvremenu razvio i to ne samo ekonomski, a pitanje obima je postalo važnije, gde Britanija nema nikakvu komparativnu prednost.

Britanski kapaciteti da bude samostalna svetska sila su ograničeni. Ona svakako ne bi mogla da bude svetska supersila, ali ne bi mogla da bude ni samostalni i ubedljivo najjači oslonac supersili poput SAD-a. Realnost je da bi Britanija do 2030-ih mogla da postane sila sa malom, ali savremenom i kompaktnom vojskom i komparativnom prednošću u sferi tehnologije. To bi bilo više od onoga što je ona trenutno, ali mnogo manje od preambicioznih snova Džonsona i bregzitovskih nostalgičarskih krugova.