Pomirenje iza bodljikave žice

U vreme dok se Božić slavi širom Evrope kao praznik mira, tolerancije i nade, u pokrajini Kosovo, kojom upravlja UN, pravoslavne hrišćanske zajednice i dalje žive doslovno pod opsadom, okruženi nesmanjenim neprijateljstvom lokalnih Albanaca muslimana. Uprkos zvaničnim izjavama kako se situacija na Kosovu znatno popravila od kako su tamo trupe mirotvoraca, za sve Srbe tamo, posebno za one izolovane manastire, u suštini je neizmenjena.

Kosovo je još društvo u kome Srbi, pravoslavni hrišćani, ne uživaju ni minimum sloboda i žive u svojim opkoljenim, sićušnim enklavama u stalnom strahu od napada albanskih ekstremista. U poslednjoj seriji napada, prošlog meseca, jedna crkva je dignuta u vazduh, a još jedna je znatno oštećena. Više od 100 srpskih crkava je uništeno pošto je rat završen, još leže u ruševinama, i niko se ne usuđuje da ih ponovo sagradi, jer svi strahuju da će biti dignute u vazduh sledećeg dana.

Dok se nastavlja skrnavljenje i razaranje hrišćanskih crkava, pravoslavni sveštenici strahuju da Kosovo klizi sve dalje i dalje od tradicije na kojoj se zasniva zapadna civilizacija. Za njih, društvo u kome su hrišćanske vrednosti i kultura svakodnevne mete, teško može da pruži nadu za normalnu integracije u evropske strukture i da zadobije kredibilitet u demokratskom svetu.

Da bi opravdali napade na crkve, lideri kosovskih Albanaca nepravedno optužuju Srpsku crkvu za nacionalizam. Međutim, stvarnost je sasvim drugačija. Crkva je bila u prvoj liniji fronta opozicije protiv Miloševićevog režima i sve vreme pružala podršku demokratskoj opoziciji. Tačno je da Crkva čuva tradiciju i kulturu srpskog naroda, ali to je bila legitimna uloga Crkve tokom vekova, posebno tokom otomanske okupacije, kad je crkva bila ta koja je očuvala hrišćanski identitet Srba uprkos jakoj islamizaciji.

Takva je bila njena uloga i tokom komunističkog perioda, posebno na Kosovu gde komunističke vlasti nisu dozvoljavale da bude podignuta ni jedna jedina nova crkva, a hrišćanstvo žigosale kao neprijatelja države. Na Kosovu, gde 90 odsto kulturnog blaga pripada pravoslavnoj hrišćanskoj tradiciji, Srpska pravoslavna crkva će uvek imati posebnu ulogu u očuvanju ovih vrednosti koje su i nasledstvo Evrope i kulturnog sveta.

Sveštena lica poput episkopa Artemija su uvek umela da naprave razliku između Miloševićevog ateističkog nacionalizma i prave hrišćansko pravoslavne tradicije.

Crkva se nada da će se konačno čuti vapaj potlačenih hrišćana i načiniti dodatni pritisak na Albance i njihove lidere da prekinu sa napadima i aktima netolerancije.

Neka ove reči posluže kao skromno podsećanje svima onima koji slave Božić u miru i sigurnosti svojih porodica da u Evropi 21. veka ne bude ni jedno mesto u kome Božić može da se proslavi samo pod stražom vojske, i gde se Božićna himna neće čuti na mnogim ruševinama i u mnogim selima. Hiljade dece pravoslavnih Srba će opet proslaviti Božić u izbegličkim kampovima, daleko od svojih domova na Kosovu, u koje ne mogu da se vrate.

Uprkos tmurnoj stvarnosti, za pravoslavne hrišćane Božić će, ipak, biti praznik duhovnog obnavljanja i vere u Boga. Kao i uvek u vremenima patnje, Crkva dobija duhovnu snagu i snagu vere, mnogo jače nego u vremenima blagodati i mira. To je upravo ono što nam je Gospod rekao izabravši da bude rođen u skromnoj pećini u Vitlejemu, umesto u palati u Rimu ili Aleksandriji.