Kakve su Julije 21. veka?

Razmišljam o tome koliko je Šekspir potreban u 21. veku. Vizionar koji je pisao o najvećim dilemama u čoveku, o ljubavi, mržnji, prijateljstvu, izdaji, o borbi za istinom. A najčešće o svemu tome zajedno. Koji daje jasnu smernicu svima koji zalutaju. Koji ne prestaje da nam šalje poruku. Tera nas da budemo svesni vremena u kome živimo, da se kritički odnosimo prema njemu, da ne zaboravimo kuda smo pošli i čemu težimo. Podseća nas na mračnu stranu ljudske duše i uči nas da budemo bolji. Čitajući Šekspira ili gledajući njegove komade, mi nepogrešivo dobijamo odgovor na mnoga pitanja koja nas muče. Dobijamo podršku da se borimo za ono za čim najviše žudimo, da ne odustajemo lako. Uz Šekspira ne prestajemo da rastemo, da se menjamo, da bolje razumemo sami sebe. Šekspir nas vodi van naših ograničenih mogućnosti poimanja stvarnosti i pruža nam bogatiji pogled na svet.

A kakvu nam poruku šalje kroz priču o Romeu i Juliji? Tragičnu, zastrašujuću i, svakako, poučnu. Upozorava na ono što može da se desi ako se ogrešimo o emociju. Ako zanemarimo njen značaj i želimo da sprečimo da se desi. Na jako oštar način nam poručuje da nikada ne pristanemo na kompromis kada je srce u pitanju.

Ne želim da prepričavam delo koje je svima poznato. Želim da pišem o utiscima i detaljima sa predstave. Za početak, reći ću da sam sa neverovatnim uživanjem pratila celu predstavu, koju je rediteljka Ivana Vujić osmislila fantastično. Dinamična gluma, savremen jezik, modernizovane scene, odlična scenografija, fenomenalni glumci.

Kada se Julija pojavila na sceni, u beloj haljini i sa bosim nogama, nisam mogla, a da se ne oduševim glumicom Vanjom Ejdus koja je volšebno predstavila lik Julije. Eterično biće čije krhko telo i prijatan glas dočarava verno lik Julije, devojčice koja sa nepunih četrnaest godina doživljava pravu ljubav i na kraju za nju i umire. I Nenad Stojmenović jako dobro pristaje liku Romea, momka koji je pomalo melanholičan i kome drugovi stalno prigovaraju kako je smekšao od ljubavi, ali koji na kraju ipak pokazuje veliku snagu i nepokolebljivost svojim delima.

Ono što mi se jako dopalo na skoro samom početku drame je način na koji je predstavljen susret Romea i Julije. Naime, oni koji su čitali delo znaju da je to bila ljubav na prvi pogled, ali je to jako teško prikazati u pozorištu, naročito za vreme bala, kada svi plešu pod maskama, a mi treba da primetimo njihov dodir rukama. Potpuno originalno osmišljeno, Julija dolazi na bal sakrivena ispod kutije ukrašene belim cvetovima i u jednom trenutku ona nailazi na Romea i pruža svoje ruke kroz otvore na kutiji. Svi smo fokusirani na njihov dodir. On otvara kutiju i, pogođen Amorovom strelom, ostaje nem pred njenom lepotom.

Veoma snažan utisak ostavlja i Miodrag Krivokapić u ulozi Julijinog oca. U trenutku kada Julija prkosi svom ocu, ne želeći da se uda za Parisa po očevoj želji, njen otac pokazuje svoje pravo lice. Naziva je pogrdnim imenima, preti da će je izbaciti iz svog doma, biva svirep i okrutan i ne haje za pravu sreću svoje kćeri. On joj je, kako kaže, našao pravu priliku za muža. To je trenutak kada Juliju izdaje i rođena majka. Staje uz svog supruga, a na preklinjanja svoje kćeri da je uteši, ona odlazi od nje. Preplašena svojom svirepom sudbinom, Julija se obraća svojoj dadilji za koju reč utehe. I dadilja joj predlaže da se uda za Parisa, uglednog i bogatog plemića. To je trenutak kada Julija biva napuštena od svih i kada publika u potpunosti staje na stranu mladih ljubavnika i iz petnih žila navija da se odupru zlokobnoj sudbini.

Kraj drame svi znamo. Tragična smrt Romea i Julije konačno miri dve zavađene porodice, Montegijeve i Kapulete. Toliko jaku mržnju zaraćenih porodica mogla je da ugasi samo još snažnija ljubav. Cena je bila preskupa. Romeo i Julija umiru, a njihova legenda postaje besmrtna.

Ali tu nije kraj. Nisam mogla, a da se ne zapitam da li je takva ljubav moguća i danas, u 21. veku. Na kakvu je žrtvu u današnje vreme spreman moderni Romeo, a na kakvu moderna Julija? Odgovor na to pitanje su dali mnogi pisci, kao i mnogi režiseri.

Jedan od režisera na našim prostorima koji se bavio temom modernih Julija bio je Jovan Živanović, koji je režirao film 'Kako su se voleli Romeo i Julija', po scenariju Žike Lazića. Film je prvi put prikazan još davne 1966. Film oslikava priču nesrećnih ljubavnika, Zorana (glavni Romeo u filmu, Mihajlo Janketić) i Jasne (glavna Julija u filmu, Špela Rozin), koja se udala iz računa i ostavila Zorana dok je bio u vojsci, nezadovoljna siromašnim uslovima svog života.

Zoran to teško prihvata, ne može da je zaboravi, mada je podsvesno mrzi zbog toga, a Jasna živi životom uspavane lepotice, uštirkane damice, čiji pogled stalno luta negde u daljini. Bledo lice i melanholičan stav odaju njen prodani san o sreći i otkrivaju njen život u smrti.

Njihov ponovni susret rasplamsava stari vulkan emocija. Na ušću dveju reka, Save i Dunava, on joj postavlja jedno veoma bolno pitanje: 'Kako si mogla?' Ona okreće glavu, ne želi da mu odgovori na pitanje kako je mogla da izda i sebe i njega, kako je mogla da se proda. 'Za dobra kola si se udala', ne prestaje da je kinji večiti ljubavnik u njenom srcu, koji želeći da je kazni zbog upropašćenog sna, uspeva da joj zagorča život na hiljadu načina.

Prelepa scena iz filma, kada posmatraju ušće velikih reka, a on joj kaže da, kao što je neminovno da se ove dve reke spoje u jedno, tako će biti i sa njima. Ponovo postaju ljubavnici, u ljubavnom trouglu u kome su svi podjednake žrtve.

Na kraju ovog filma Romeo, tj. Zoran, umire. Julija nastavlja da živi, pored muža, ali ne i sa njim, koji je veoma uspešan poslovni čovek, i koji joj pruža sve, a ne dobija ništa za uzvrat. I sada jedno standardno pitanje: šta je pisac time hteo da kaže? Šta se desilo sa Romeom? A šta sa Julijom? Da li su Julije modernog doba spremne da se žrtvuju za ljubav? Gde su nestali ideali? Da li još uvek postoje?

Temu modernih Julija ili uspavanih lepotica obrađuje i Virdžinija Vulf u romanu 'Gospođa Delovej'. Gospođa Delovej, kao i Jasna, živi svojim beznačajnim trivijalnim mrtvim životom, priređujući zabave za visoko društvo. Najpre izdaju sebe, a onda i druge. Živi u prošlosti, prisećajući se vreline sunca svoje ljubavi iz mladosti. Još jedno delo, među mnogim delima, inspirisano Šekspirom.

Šekspir, kao kamen temeljac i smernica naših moralnih odluka, ostaje da nam pripoveda pravu verziju Romea i Julije. Nije on želeo da nam kaže da je smrt rešenje. On je želeo da pokaže jačinu i moć prave ljubavi. Šekspir ostaje, i nakon više od četiri veka, moralni stub ljudskosti, ne samo da bi nas naučio nečemu što nismo znali, već i da nas podseti na nešto što smo zaboravili.