Energetska budućnost Srbije je u OIE

Za novac koji se odvaja za uvoz energenata (oko milijardu evra) moguće je napraviti sve predviđene male mini hidroelektrane, ili moguće vetrenjače, postaviti solarne kolektore, i iskoristi potencijale biomase i geotermalnih izvora u Srbiji.

Programima, planovima ali i operativnim merama, većina zemalja sveta je za cilj do 2020. godine, postavila dupliranje i tripliranje proizvodnje električne energije iz ovih izvora, uz stalan rast izdvajanja za istraživanje i razvoj.

Zbog toga se danas može govoriti o trećoj generaciji obnovljivih izvora energije (OIE). Ona uključuje koncentraciju solarne, energije okeana, jačanje i širenje geotermalnih sistema, i integrisanje bioenergetskih sistema. Danas se u svetu, naprimer, razmišlja kako prevazići visoke tehničke rizike vezane za energiju okeana, dok se u Srbiji razmišlja kako ne razmišljati, ili postaviti prepreku.

Imperativ za jačanje tehnoloških inicijativa nisu monopoli, korupcija i netransparentni sistemi čega smo svedoci, već tržišno orjentisana politika – pojava konkurencije i podizanje konkurentnosti.

Koliko god da su skeptici bili zabrinuti zbog visine troškova proizvodnje energije iz ovih izvora, danas kada je cena barela sve viša, tom osećanju nema mesta. Primera radi, da bi se dostiglo učešće od 20 odsto OIE u energetskom miksu Evropske Unije (EU) potrebno je dodatnih 18 milijardi evra (oko 6 odsto ekstra troška na uvozni račun EU), ukoliko je barel nafte ispod 50 dolara.

Sa današnjom cenom, i projekcijom barela, dodatni trošak za EU će biti ispod dve milijarde dolara. Koštaće manje nego tradicionalni izvori, pa se moraju iskoristiti. Pored energetskih i ekoloških prednosti, omogućavaju privredni rast i otvaranje novih radnih mesta. Samo u industriji vetra Nemačke godišnji povraćaj je bio ok 5 milijardi evra i otvoreno je preko 40 hiljada radnih mesta u periodu od 1990 do 2001. godine.

Što se Srbije tiče, njeno energetsko stanje je daleko od obnovljivog. Zbog toga je svaki kilovat-sat (kWh) koji nije proizveden a mogao je biti, gubitak čije posledice će se osetiti tek u narednim godinama, i decenijama.

Pored evidentnog energetskog deficita prisutna je i izuzetna neracionalnost u pogledu potrošnje energije, posebno električne. U situaciji kada se stopa rasta uvoza energije povećava iz godine u godinu, a privreda još uvek ne radi punim kapacitetima, ne treba mnogo struke i mudrosti da se zaključi da će električna energija predstavljati ograničavajući faktor razvoja.

Nužan pravac delovanja, pored mera povećanja energetske efikasnosti, jeste maksimalno iskorišćenje obnovljivih izvora energije.

Tehnički iskoristiv potencijal obnovljivih izvora energije u Srbiji procenjen je na 3,83 miliona tona ekvivalentne nafte godišnje, što je 59.62% planiranog neto uvoza energije za 2007. godinu u Srbiji.

Od toga dominantno mesto zauzima potencijal biomase (62.7 odsto ili 2,4 miliona tona ekvivalentne nafte godišnje), kako drvne tako i poljoprivredne biomase. Mogućnost njene primene najveća je u Vojvodini, Pomoravlju, Podrinju i Posavini.

Nadalje, procenjeni potencijal sunčeve energije i mini hidroelektrana čini 16,7 odnosno 10,4 odsto resp. od ukupno iskoristivog potencijala OIE u Srbiji. Što se tiče sunčeve energije, njena primena je moguća na prostoru cele Srbije, za razliku od geotermalnih potencijala koji su naročito izraženi u južnoj i centralnoj Srbiji, Vojvodini, Posavini, Mačvi i Podunavlju (potencijal 0,2 miliona tona ekvivalentne nafte godišnje ili 5,2 odsto od ukupnog potencijala OIE).

Potencijal vetra se procenjuje na 0,19 miliona tona ekvivalentne nafte godišnje, i moguće ga je iskoristiti na oko 30 odsto površine Srbije (Midžor, Suva Planina, Vršački breg, Krepoljin).

Mora se konstatovati, da iako pripada u klasifikaciji OIE, biomasa je najprljaviji, ali i najjeftiniji obnovljiv izvor, zbog čega je i najviše korišćen. Analize pokazuju da na svaki kilovat-sat proizvedene električne energije, goriva iz biomase prave 7 centi ekološku štetu, što je više od ekološke štete koju, naprimer, prave nuklearne elektrane (4 centa/kWh), isto kao nafta (7centi/kWh) i svakako manje od uglja (9centi/kWh).

Šta god o njima mislili, bili oni prljaviji ili ne, uz saznanje da je pretpostavljeni rast finalne energije do 2015. godine između 25 i 37 odsto (u odnosu na 2003), pogubno je što u Srbiji još uvek govorimo o potencijalima a ne o određenom stepenu njihove iskorišćenosti.

Podaci koji nas teraju na takav zaključak su neumoljivi. Potrošnja gasa u Srbiji će do 2012. godine porasti za 39,23 odsto, a da je projektovana godišnja stopa proizvodnje domaćeg prirodnog gasa u padu (13 odsto godišnje do 2015.g), a uvoza u porastu.

Proizvodnja domaće nafte (koja pripada tipu lakih i kvalitetnih nafti) je u stalnom opadanju, od oko 4 odsto godišnje. Sa druge strane u srpskim rafinerijama se dominantno (80 odsto) prerađuje nafta REB koja pripada grupi teških nafti, odnosno sa visokim sadržajem sumpora (1,3-1,5%).

Uvoz derivata ima uzlazni trend (2005/2004 porast od 455 odsto), a izvoz silazni (2005/2002 pad od 45 odsto). Uopšte je, uvozna energetska zavisnost Srbije energetskim bilansom za 2007. godinu projektovana na čak 42,75 odsto, što je 5.8 procentnih poena više od ovog pokazatelja u 2002. godini. Planirani neto uvoz energenata za 2007. godinu je u znaku povećanja od blizu 15 odsto u odnosu na 2006. godinu.

Gradske toplane kao važan deo energetskog bilansa zemlje, beleže trend porasta proizvodnje (plan porasta snage za 900 MW), i korisnika (za preko 100 hiljada). Ipak u proizvodnji toplotne energije kod sistema daljinskog grejanja dominira gas sa 67 odsto, prljavi mazut sa 19 odsto, i ugalj sa 14 odsto, dok u individualnim kotlarnicama dominantno mesto zauzima mazut sa 48 odsto, pa ugalj sa 36 odsto.

Rudnici sa podzemnom eksplotacijom koji su malobrojni, ali sa određenim rezervama kvalitetnih vrsta uglja, nalaze se u stanju ograničenosti rezervi i tržišta. Zbog toga je uvoz kvalitetog uglja u porastu, a danas iznosi 38 odsto od ukupnog uvoza uglja.

Sa druge strane ukupne bilansne geološke rezerve niskokaloričnog uglja lignita su, pod uslovom da imamo ružičaste naočare po pitanju resursa na Kosovu, oko 16,3 milijardi tona. Ako smo realni, zbog definisanja budućih koraka u eneregetskoj politici, onda su eksploatacione rezerve 2,4 milijardi tona.

Na dalje, samo za zaštitu životne sredine do 2015. godine, kao posledica rada TE i sagorevanja uglja, potrebno je uložiti više od 1,2 milijarde evra. Ako je poznata količina štetnih materija koje emituju godišnje iz postrojenja EPS-a (oko 7 hiljada tona čestica, preko 360 hilljada tona SO2, i preko 40 hiljada tona NOx), kao i vreme njihovog trajanja u atmosferi, mereno stotinama i hiljadama godina, onda je značaj svake tone ekvivalentne nafte bilo kog potencijala OIE nemerljiv energetski, ekološki ali i finansijski.

Ne postoji ni jedan razlog da se sve ne učini kako bi se iskoristili obnovljivi izvori energije. Država u tom procesu treba da ima predvodničku a ne stihijsku ulogu. Pojedinačnih slučajeva upotrebe je mnogo (bilo za grejanje plastenika, ribnjaka, ili naprimer upotrebu slame za zagrevanje plastenika paradajza ...) ali to su primeri inventivnih pojedinaca, koji nisu dovoljni.

Nije, i ne mora biti 7,4 miliona inventivnih, koliko je stanovnika Srbije. Zbog toga treba da postoji sistem, kriterijumi, uslovi i načini definisani od strane države. Zbog čega se na primer ne bi organizovano koristilo 7 miliona tona slame, kukuruzovine i drvnih ostataka (koliko godišnje, nakon žetve ostane u Srbiji)? Kalorijska vrednost pomenute slame jednaka vrednosti 3 miliona tona nafte.

Sve je to definisano raznim dokumentima, kojih je mnogo (od Nacionalnog programa zaštite životne sredine, Strategije privrednog razvoja Srbije (2006-2012), do Strategije razvoja energetike Srbije do 2015. godine, ratifikovanog Ugovora o osnivanju zajednice o energiji), od čije realizacije ni traga ni glasa. To je znak da su konsultanti dobro uradili posao, a da su oni za koje su dokumenta pripremana pali na ispitu.

Da je na primer ispunjen Program ostvarenja strategije u oblasti OIE za 2007. godinu, Srbija bi se na kraju 2007. godine mogla pohvaliti manjom potrošnjom fosilnih goriva od 4030 tona obnovljive energije i manjom emisjom ugljendioksida za 13.2 hiljada tona, a zbog upotrebe OIE.

Koliko je za sve zemlje važno da podstaknu iskorišćenje potencijala OIE, bez obzira na bogatstvo fosilnim izvorima, pokazuje primer Australije. Iako je najveći svetski izvoznik kamenog uglja, i raspolaže sa 30 odsto svetskih rezervi uranijuma, Australija je oformila Agenciju za razvoj OIE i Investicioni fond za inovacije u OIE, pa danas udeo ovih izvora u energetskom mixu iznosi preko 6 odsto.

Izuzetan je primer energetski uvozno zavisne Nemačke, koja danas izdvaja 10 odsto energetskog budžeta za istraživanje OIE. Različitim instrumentima, istraživanjem i razvojem (još od 1975. godine) ova zemlja je uspela je da ostvari prosečnu godišnju stopu rasta ponude iz OIE od 4.2 odsto.

Iskustva razvijenih zemalja pokazuju da se mera povlašćene cene električne energije iz OIE (feed in tariff) pokazala kao najuspešnija.

Ipak Srbija u Programu ostvarenja Stretegije preporučuje obezbeđenje sredstava za subvencije kroz povećanje cena električne energije!

Uz potrošnju od 35 miliona MWh/godišnje, povećanje cene električne energije od 0.03 evro centa/kWh, u budžet bi se slilo za potrebe OIE oko 10 miliona evra. Međutim, čak i da je namera dobra, otpori i nepoverenje su gotovo sigurni. Kako i ne bi.

Iskustva Uredbe o zabrani uvoza naftnih derivata, pored koje je definisana viša cena rafinerijske prerade sirove nafte nego u okruženju, a zbog prikupljanja dodatnih sredstava za modernizaciju rafinerija, ne samo da nije dala rezultate, već se ne zna ni koliko je sredstva prikupljeno, niti kako su ona upotrebljena.

O prioritetima njihovog trošenja, ne vredi trošiti reči - NIS i dalje uzima kredite za modernizaciju, a država i dalje odugovlači da ralizacijom transparentnog procesa privatizacije.

U Nemačkoj je, naprimer, donet zakon o povlašćenoj ceni električne energije iz OIE, kojim se prenosna kompanija obavezuje da plati povlašćenu cenu za električnu energiju dobijenu iz OIE. Budžet države u tom slučaju nije pomago niti subvencionisao prenosnu kompaniju, jer prihodi ovih kompanija nimalo nisu zanemarljivi. Povlašćena cena se obračunava kao procenat od svih osnovnih i sprecifičnih prihoda za svu prodatu električnu energiju, koja je kroz mrežu prošla u prethodnoj godini.

Povlašćene cene su bile najviše kod elektrana na vetar i sunce, zatim kod malih ha, biomase i elektrana na biogas.

Slično je u Italiji, gde su povlašćene cene (feed-in tariff) za male hidroelektrane (ispod 3MW) 0,10 evra/kWh, vetar 0,12 evra/kWh, ili biomasu i geotermalnu 0.17 evra/kWh. Od 2001.godine operatori koji su proizvodili ili uvozili više od 100 GWh/godišnje električne energije iz ne-OIE, bili su u obavezi da obezbede procenat novih OIE, proizvedenih iz nove ili modernizovane stare elektrane.

Primera po svim zemljama je mnogo. Srbija za sada mnogo više priča nego što radi. Upravo zbog inertnosti onih koji treba da predvode, i građani su inertni. Nikako da bude jasno da kada su građani dobro informisani, oni su već uključeni u nove procese, zbog čega i sami imaju želju da daju svojh doprinos. U takvim situacijama strategije su uglavnom uspešne. Potrebno je mnogo više javnosti, i još više iskrenosti.

Svaka zemlja koja svađa sadašnjost sa prošlošću, na sigurnom je putu da izgubi energiju potrebnu za put ka budućnosti.