Opsesija bez traga

Srbin koji nema sreće na lutriji, može da se obogati ako negde prepozna Ratka Mladića. Ili ako ga lično uhvati i zadrži do dolaska policije. U oba slučaja valja biti uverljiv, kad država dreši kesu, ona traži i pouzdane dokaze. U jakoj besparici svako bi mogao da liči na odmetnutog generala vrednog milion dolara minus namet na ostvareni dohodak. Potkazivač ne bi mogao da izbegne porez na ljubav prema državi, ma koliko joj pomogao da se izvuče iz bede. Vlast ne oprašta doušnicima upravo zato jer oni mnogo koštaju, sve ih je više a sve je manje pravih.

Moguće je i formiranje grupa „savesnih građana”, koje bi u nedostatku boljeg posla krenule u amaterski lov. I lovcima na ljudske glave potrebni su šaptači, tako da bi posao mogao da se širi i da traje koliko je potrebno, uz blagoslov rezignirane policije: Što ga oni više traže, sve ga manje ima. Pokušali su i Mihajlović i Jočić, pa ništa. Svi koji nešto znače u Srbiji lepo su molili Mladića da se prijavi i ode na sever specijalnim letom, pozivali ga da se preda i pusti taoce koje drži već godinama (a to smo svi mi), ali on je ostao neumoljiv. Predlagali su mu čak i da uzme lično oružje, okrene ga prema sebi i postupi „kao oficir i džentlmen”!

Vlast je hapsila jatake i sudila im, ali je za Mladićem redovno kaskala, makar za jedan korak. Ako još propadne paralelna potraga podmićenog građanstva, mogla bi Karla del Ponte u penziju bez najvrednijeg trofeja. Badava onda njena tvrda, nervozna zapovest koju je izricala prilikom svakog protrčavanja kroz Beograd: „Ja želim Ratka Mladića u Hagu!”

No, jesu li Srbi skloni potkazivanju, ili je obećana nagrada samo dobra poruka Tribunalu? Na primer, činimo sve što je u našoj moći, sve što je u moći naših savesnih građana. Inače su građani skloni „saradnji sa organima”, ma šta to značilo. Kad misle da treba, prijavljuju sve i svakoga, i to besplatno. Službe bezbednosti imaju više hiljada saradnika među prividno običnim svetom, i to svuda gde treba. Denunciranje je posao od interesa za spas države, ma kako se to kosilo sa javnim moralom i ličnim principima.

U raspisanoj nagradi ipak je ugrađen i fenomen, poznat kao „sukob interesa”. Teško je zamisliti da bi običan pripadnik građanskog puka mogao da dođe u bliski susret sa nestalim licem za kojim je raspisana nagrada. Pre će biti da takvu pogodnost ima onaj koji se već bavi profesijom gde postoji navika traganja za osobama koje inače nije moguće pronaći. Tako bi policajci i pripadnici BIA mogli honorarno da isprave ono što nisu postigli za radnog vremena.

Ali, civilne i vojne vlasti sigurno još nisu dobile dobru nagradnu informaciju. Prekjuče je „vojska izvršila prepad na vojne objekte”, tako što je vojna policija pretresla neke kasarne (Pančevo, Zrenjanin), i to u ranu zoru i iznenada, kada željeni begunci tvrdo spavaju. Poštovana su sva pravila koja neizbežno vode u neopisivo taktičko iznenađenje.

Kao i obično, nikoga nisu uhvatili na legalu, što ih i nije mnogo začudilo, jer su navikli. Izgleda da ponovo nema traga Ratku Mladiću, ako su njega tražili. Neko iz Ministarstva vojske je objasnio kako su to bile „redovne aktivnosti” vojne policije, koja ima taj običaj da ujutru, kad reši da krene u aktivnosti, prepada sanjivi kasarnski živalj.

Kao i prethodnih desetak godina, izgleda da je Ratko Mladić nedostižan. Možda ga čuvaju dobre informacije koje dobija na vreme i iz izvora u koje ne može biti sumnje. Manje je verovatno da je generala u višegodišnjoj hajdučiji održala samo njegova čudesna vojnička intuicija, ili čak sprega različitih interesa raznih obaveštajnih službi.

Karla del Ponte smatra da srpska vlast može da uhapsi Mladića kad god to poželi. Ali, navodno ne želi. To je izvesna optužba, ali i laskanje zbog precenjivanja moći zvaničnog Beograda. I ona vrsta dnevnog stimulansa koji je u nadležnosti ambiciozne tužiteljice.

Ona ne želi samo Mladića u Hagu, već i važnu ulogu u pisanju moderne istorije Balkana. Kako će je pisati kad se njeno raspoloženje menja češće nego što se to uopšte može pratiti? Nju ne zanima samo posao koji je u principu odvojen od politike, nego se i bavi čistim političkim pritiscima, što mnogo živcira vlast u Beogradu. Ali, ne ostaje im ništa drugo osim da trpe dok moraju.

Već smo videli, potplaćivanje naroda, potraga vojne policije i službi bezbednosti ostaju uzaludni. Ipak je gospođa Del Ponte uverena da je posao pri kraju. Nemačkom „Špiglu” je rekla da će Mladić sigurno, do kraja godine, biti u Sheveningenu! A možda već i za par nedelja.

Njen optimizam je svakako podstaknut u Beogradu, i to joj nije prvi put. Beogradski izvori su mnogo puta oduševljavali gospođu Ponte, da bi je kasnije dovodili do očaja. No, svaka se misterija u jednom času mora završiti. Tužiteljica veruje da je to moguće pre nego što ona bude zaboravljena.

Šta god da se dogodi, uz biografiju Karle del Ponte, neodvojivo je vezan rodoslov Ratka Mladića. Posvetila mu je čitav mandat, više hiljada puta je izgovorila njegovo ime, i dala stotine podataka o njegovom kretanju. Nijedan se nije pokazao tačnim. Ali, ide Nova godina, i tužiteljica sigurno zna nešto o čemu domaći potkazivači nemaju pojma.

Dajte onaj milion Karli del Ponte, spasite Srbe doušničke bruke.