Geostrateški položaj “oružje pregovora“

Najkraće, proizvodnja nafte pada i varira na godišnjem nivou, a u proseku se kreće ispod četiri odsto godišnje, proizvodnja gasa je u 2005. godini bila manja za 48 procenata u odnosu na ostvarenje 2001. godine, potrošnja gasa još uvek nije dostigla potrošnju iz 1990. godine.

Potrošnja primarne energije po stanovniku je bila 1,79 toe (tona ekvivalentne nafte), što je u odnosu na zemlje EU evidentno zaostajanje od dva do tri puta, tehnički iskoristiv energetski potencijal obnovljivih izvora energije nije mali (3,8 mil toe godišnje), ali i dalje neiskorišćen, prenosna mreža bilo u elektroenergetskom bilo u gasnom sektoru nedovoljno je razvijena.

Međutim kako to obično biva, koliko god mislili da je nešto crno, uvek postoji neki tračak nade i izlaza. U slučaju Srbije to je prednost u odnosu na ostale zemlje regiona – geostrategijski položaj Srbije.

Naravno da smo prethodnih godina uglavnom svedoci problema, gubitaka i ratova koje nam je takav položaj donosio. Sa nadom da je došlo vreme da počnemo pametnom politikom da ostvarujemo i prednosti od položaja naše zemlje, dešavale su se i promene 2000. godine.

Što se energetskog sektora tiče, on do danas nije ostvario apsolutno ništa od prednosti njegovog položaja, iako Srbija u naftnom sektoru raspolaže sa dve rafinerije, od kojih se jedna (Pančevo) nalazi na koridoru prolaska budućeg Pan Evropskog naftovoda, sa kapacitetima koji su bitno veći od potreba srpskog tržišta.

Ili da u elektroenergetskom sektoru raspolaže dobro raspoređenim hidroenergetskim objektima, sa velikim mogućnostima daljeg razvoja, kao i da se u gasnom sektoru Srbija nalazi na ulazu u Evropu.

Sa druge strane, poznato je da Srbiji nedostaje sigurnost u energetskom smislu, kako u pogledu diversifikacije gasovodnih pravaca, postojanja skladišta gasa, investicija u rafinerije, elektroenergetski sektor, a posebno u oblast podizanja energetske efikasnosti u svim njenim sektorima (industrija, saobaraćaj, domaćinstva).

Ono što Srbija treba, i jedino može, dobro da valorizuje jeste njen geostrategijski položaj. Ozbiljne analize govore da je zainteresovanost mnogih kompanija ogromna, a to znači mnogih zemalja, jer je to način da one dobiju preko Srbije pristup nekim drugim tržištima. Dakle, Srbija je pre svega tranzitna ruta, bilo da je u pitanju nafta, bilo gas, bilo električna energija.

Cilj srpske energetske politike treba da bude povećanje dobrobiti, profitabilnosti, efikasnosti i konkurentnosti naše zemlje, a ne razmišljanje o tome kako udovoljiti određenim zainteresovanim kompanijama, bez obzira odakle one dolazile.

Da bi se to ostvarilo, Srbija prvo mora da bude svesna svog položaja, i da upravo zbog osetljivosti takvog stanja, kao i činjenice da nije niti najbogatija niti najmoćnija zemlja na svetu, pokuša da na najotvoreniji i najtransparentniji način sprovede promene u svom energetskom sektoru.

Mogućnost za tako nešto postoji, kroz sproveđenje jasnih procedura, a to su tenderi. Niko ne može da ospori pobede na tenderima, pod jednakim kriterijumima i uslovima, ali svi mogu da ospore, čak i da su iz najbolje namere i najmoralnije napravljeni - direktne dogovore.

Koliko je bitan značaj Srbije, a u svetlu priče oko zainteresovanosti ruskih kompanija za ulaganje u „jedinstvenom projektu“ u NIS, gasovod, i skladište, govori i npr. potpisivanje sporazuma o formiranju konzorcijuma pet država Azerbejdžana, Gruzije, Ukrajine, Poljske i Litvanije o razvoju i izgradnji naftovoda koji će vući kaspijsku naftu, do poljske rafinerije i Baltičkog mora, ali tako da se bajpasira Rusija i njena nafta.

Na taj način će Poljska smanjiti svoju zavisnost od Rusije, i omogućiće se diversifikacija energetske ponude Evropi. Jasno je da je Evropa uvozno zavisna od ruskog gasa i od ruske nafte, kao i da u trgovini sa Rusijom ostvaruje visok deficit. Isto tako je poznato da je EU triplirala svoj izvoz u Rusiju u poslednjih šest godina.

Što se Rusije tiče upravo kritična tačka budućeg razvoja njenog energetskog sektora sa jedne strane jeste bezbednost i nedovoljnost kapaciteta transportnih ruta gasa i nafte. Sa druge strane, to je stalni rast domaće potrošnje gasa, odnosno nedovoljan razvoj novih gasnih polja (imajući u vidu da se tri najveća gasna polja u Rusiji gase, dok energetska potrošnja gasa učestvuje sa preko 50 odsto u ukupnoj energetskoj potrošnji zemlje).

Zainteresovanost Rusije da bude jedini snabdevač Evrope ovim resursima je jasna, jer ona 60 procenata svog izvoznog prihoda ostvaruje upravo iz tih odnosa. Uzajamna zavisnost postoji, sa svim preprekama koje imaju i jedna i druga strana, odnosno ni jedna ni druga nisu u povoljnoj poziciji.

Dakle imajući takvu sitauciju u vidu, kao i proletošnji dogovor o izgradnji naftovoda preko Turske (sporazum Italija, Grčka i Turska) kojim neće ići ruska nafta već kaspijska, jasno je da je ruska strana izuzetno zainteresovana za učešće u energetskim promenama u Srbiji.

U ekonomiji, energetici i politici nema ljubavi. Sve je interes, sve košta i nema besplatnog ručka. Prema tome Srbiji je ovo jedinstvena prilika da iskoristi svoj položaj, ali ne tako što će činiti drugima, već što će učiniti za svoj budući održivi razvoj. Na taj način će postići stabilnost, kako političku, tako i ekonomsku i energetsku.