OKKERVIL RIVER

Ponekad sam tvrdoglav, ne želim da pružim šansu bendovima koje favorizuju ljudi u čiji ukus imam poverenja. John Peelova rege sekcija, Hadžibabićeva Cinerama, Oljini Giardini Di Miro, Sesilijina Broken Social Scene familija neke su od žrtava pokondirenog ukusa. Okkervil River spadaju u Lončarevićevu pop depresiju. I došli su do mene slučajno (= ne mojom namerom) kada mi je njihov izdavač poslao nastavak Black Sheep Boy albuma (tzv. Appendix), a potom je i izvanredni Tour Only disk našao svoj put do mene. Pop Depresija je čudan termin, jer nije jasno da li jedan pojam veliča onaj drugi ili mu se ruga. Deluje kao oksimoron, a zapravo je nenapadna metafora modernog života. Kada takav život želi da bude veći od sebe samog (i strada u tome) Arcade Fire, Bright Eyes i Okkervil River (između ostalih) pružaju savršen rekapitulirajući saundtrak.

Okkervil River imaju već dovoljno albuma iza sebe da bi s pravom trebalo da se pitamo zašto Byrne, Stipe ili Cave nisu najbolji prijatelji sa njima, kao i zašto (ne)pomenute TV serije promiču pred našim očima bez njihove muzike. Jer Okkervil River jesu muzika u slikama, scene satkane od upečatljivih detalja koje se oslanjaju na to da smo mi sami sposobni da dopišemo ono što nedostaje, ono što možda muzika ispisuje. Možda je najbitnije od svega reći da se OR povremeno slušaju lakše nego Springsteen.

The Stage Names nije konceptualni album o onome što se dešava s one strane scene, sem ako život nije pozorište. A jeste. Virimo u uspomene ljudi koji odavno ne sanjaju, virimo u razmišljanja muzičara čiji život je postao put od jednog do drugog dana, i po suncu i po kiši. Ponekad imamo utisak kao da sedimo zavaljeni u nekom klubu sa flašom piva u ruci dok bend kome je svejedno pokušava da i nama ne bude isto tako (You Can’t Hold The Hand of a Rock and Roll Man). Ponekad šetkamo sa muzičarem koji liči na Jonathana Richmana sve dok on ne naiđe na svoj Rapid Eye Movement Orchestra (Savanah Smiles ili Plus Ones). Uvodna Our Life Is Not A Movie Or Maybe možda počinje kao Simple Minds ili U2 s početka osmadesetih, ali pre ćete zakoračiti, nego odšetati zbog toga. Okkervil River bi mogli da budu folk bend, ali kao što su njihove priče pune detalja, usputnih stanica, digresija, tako i sve njih treba da isprate posebni zvuci. Otuda čela, violine, klarineti, viole, mandoline, klaviri, ksilofoni, otuda reči, bujice reči...

The Stage Names ne prija letu. Ne prija ni gluvom dobu. Ovo je album čija lepota sija na putovanjima, u trenucima kada stojite pored puta. Kada život promiče. A vi tu i tamo hvatate po neki detalj u koji vaše srce može da se zagleda na monotonom drumu.

SELEKTAH:

* * * 1 / 2

(pesme sa ovog albuma možete slušati u emisiji MOĆ VEŠTICA, sredom od ponoći do 02h na Radiju B92.)