Don DeLilo – Podzemlje

Sećate li se onog prijema iz Bunjuelovog Fantoma slobode? Dame i gospoda, pripadnici, reklo bi se, više srednje klase, okupili su se u jednom ukusno opremljenom ambijentu. Domaćica ih smešta za prostrani trpezarijski sto. Oko stola se, međutim, ne nalaze stolice, već ve-ce šolje. Zvanice sedaju i razgovor počinje. Priča se o tome koliko govana proizvede jedan čovek. Zatim se to množi sa ukupnom populacijom i dolazi se do astronomske cifre koja izražava broj tona govana koji se godišnje proizvede u svetu. Jedna od najimpresivnijih filmskih sekvenci koje sam ikada video!

Nik Šej, glavni junak Podzemlja, kaže: „Gradili smo piramide od otpada iznad i ispod zemlje. Što je otpad bio opasniji, to smo dublje nastojali da ga zakopamo. Reč plutonijum potiče od imena Pluton, imena boga mrtvih i vladara podzemnog sveta.“ Sam DeLilo je izjavio da je do naslova romana došao upravo ovakvim razmišljanjem. Dakle, već naslov ukazuje na otpad. Otpad je jedna od ključnih tema ove knjige. Sudbine glavnih junaka neodvojivo su povezane sa njim. Isto tako, slike otpada prožele su čitav roman. Očigledno, to je prizma kroz koju DeLilo želi da sagleda Ameriku. Na momente ovo liči na jednu od onih izanđalih obuhvatnih metafora, međutim značenje koje otpad ima u ovom romanu ne iscrpljuje se, rekao bih, u jednoj ovakvoj pamfletskoj pobudi. Zaista, opis gigantske deponije na Steten Ajlendu (3000 jutara smeća), daje sliku Njujorka iz jedne neočekivane, uzbudljive perspektive. Međutim, DeLilo onda tu deponiju upoređuje sa piramidama u Gizi i Semiramidinim vrtovima, i tako nam nudi jedan novi ugao za posmatranje savremenog sveta, ugao koji nam je do sada izmicao. Naime, ukazuje na jednu civilizacijsku, antropološku ulogu otpada. A onda, kao vrhunac ovakvog pogleda na svet, on uvodi jednog od tri velika frika koje nam ovaj roman predstavlja. To je Džesi Detvajler, „arheolog smetlišta“, „makro otpada“, čovek koji predaje o otpadu na Univerzitetu Kalifornija. On izlaže svoju teoriju civilizacije, u kojoj ključnu ulogu igra smeće. Razmišljajući pod njegovim uticajem, Nik Šej počinje da razmatra mogućnost da jednu civilizaciju proguta njeno sopstveno đubre.

Klara Saks, sa nadimkom Smetlarka, još jedna je od ličnosti neodvojivo povezanih sa otpadom. Ona je umetnica koja oslikava otpatke. Kada se prvi put pojavi u romanu, vidimo je kako oslikava odbačene avione tipa B-52, koji su nekada nosili nuklearne bombe. Tako stižemo do druge velike teme ovog romana – nuklearnog naoružanja. Nuklearne eksplozije naziru se svuda u pozadini zbivanja. DeLilo nam predočava niz slika nastradalih od radijacije, podjednako snažnih i podjednako uznemirujućih kao i one koje se tiču otpada. To kulminira u epilogu romana, u epizodi u kojoj glavni junak posećuje nešto što se zove Muzej deformisanih, odnosno odeljenje Instituta za medicinu u kome su smešteni nastradali od radijacije. Snaga tih opisa je neverovatna. Ko jednom pročita ovo mesto, teško da će ga zaboraviti. Slično kao i sa otpadom, u romanu postoji jedan frik, čija su opsesija nuklearne eksplozije. Njegovo ime je Erik Deming. On ukazuje jednom od junaka na niz nuklearnih proba koje vlada drži u tajnosti, a koje imaju pogubne efekte na lokalno stanovništvo. Upitan, međutim, da li veruje u sve te priče, on će odgovoriti: ne. Deming je jedan od sjajnih paranoika u ovoj knjizi.

Paranoja je još jedna od velikih tema ovog romana. Ona zaobilazi retko koga od junaka. Roman prikazuje stvaranje jedne posebne klime među američkim stanovništvom posle II svetskog rata. Tu klimu opisuje treći veliki frik i paranoik iz ove knjige, Marvin Landi, čovek koji u belegu na Gorbačovljevoj glavi vidi mapu Letonije i nagoveštaj propasti Sovjetskog Saveza. To je klima nesvesnog straha i pretnje koja se osećala u vazduhu, zbog koje su se ljudi plašili da izađu iz svojih kuća.

Landi je bejzbol fanatik i kolekcionar svojsvrsnih bejzbol relikvija. Mnogi junaci ove knjige povezani su sa bejzbolom. Ovo je još jedna od tema koja se provlači kroz roman. Bejzbol meč opisan u prologu toliko je značajan da je imao gotovo kvalitet istorijskog događaja. On se zaista odigrao i poznat je kao The Shot Heard ’Round the World. U nastavku romana pratimo sudbinu loptice koja je odlučila ovaj meč. Marvin Landi posvetio je čitav svoj život rekonstrukciji istorije posedništva tog predmeta. Pratio ju je od kraja osamdesetih godina, pa unazad sve do dan posle meča. Slično je i sa čitaočevim putem kroz roman, jer struktura romana u mnogome odgovara logici Landijeve potrage za lopticom. Naime, roman se otvara prologom, koji opisuje bejzbol meč od 3. X 1951. i koji je već ranije bio objavljen kao nezavisna novela pod naslovom Pafko at the Wall. Zatim sledi šest velikih poglavlja od kojih se svako sledeće dešava hronološki pre onog prethodnog. Dakle naracija teče unazad. Prvo poglavlje prenosi nas u 1992. godinu, da bi smo se onda postepeno spuštali unazad ka nultoj tački, to jest danu meča. Poput samog Landija, ne stižemo do tog dana, već do dana posle, do 4. oktobra 1951. Landi ne zna šta se dešavalo s lopticom od trenutka kada je odlučila meč pa do sledećeg dana. Uspeo je da osvetli celu njenu kasniju sudbinu, ali tih nekoliko sati ostalo je u mraku. Mi, čitaoci, međutim, znamo i to, zahvaljujući kratkim međupoglavljima u kojima je to ispričano. Neke stvari su, očigledno, istoriji nedostupne. Njih može da razreši samo fikcija.

I najzad istorija, kao peta velika tema ovog romana. I ona je svuda u pozadini zbivanja. Kako nam sugeriše naslov jednog poglavlja, javni život se u romanu smenjuje sa privatnim. Od javnih ličnosti tu je Leni Brus, koga vidimo u nekoliko nastupa u vreme kubanske krize, za koje je rečeno da su toliko verodostojni kao da je DeLilo posedovao njihove transkripte. Ne znam za to, ali po duhu i senzibilitetu svakako odgovaraju onome što smo mogli da vidimo u filmu Boba Fosija posvećenom životu ovog genijalnog komičara. Druga istorijska ličnost koja ima značajnu ulogu u romanu je šef FBI Dž. Edgar Huver, kome je Frenk Sinatra dao nadimak Džedgar, čovek za koga je, ako je verovati američkim istoriografima, Lindon Džonson rekao: „Bolje je imati ga u svom šatoru da piša napolje nego izvan šatora da piša unutra.“ On je povezan sa jednim događajem iz 70-ih, takozvanim Crno-belim balom, maskenbalom koji je priredio Truman Kapote, među čijim su zvanicama bili između ostalih Sinatra i Endi Vorhol.

Da, eto. Otpad, nuklearno oružje, paranoja, bejzbol, istorija. To su, rekao bih, pet ključnih tema, pet velikih linija koje se provlače kroz čitav tok ovog romana. Ipak, stvari u Podzemlju stoje znatno složenije od toga. Već prolog pokazuje da ništa u ovom tekstu nije jednostavno i jednoznačno. Bejzbol meč za koji se kaže da ima kvalitet istorijskog događaja odigrao se istog dana kada se u Americi saznalo za sovjetsku nuklearnu probu. Tako se nekoliko linija povezuje. Bejzbol i nuklearne probe dovode se u vezu. Na istom meču Džedgar nalazi reprodukciju Brojgelovog Trijumfa smrti u jednim novinama. Kao da nas DeLilo priprema za sve one morbidno grandiozne prizore deponija i unakaženih od radijacije koji imaju da uslede. Međutim, stotinama stranica kasnije, u roman biva uvedena još jedna Brojgelova slika, po monumentalnosti ravna prvoj, ali po temi suprotna njoj, naime slika koja prikazuje mnoštvo dece u igri. Sam prolog napisan je u maniru zvanom simfonijski, dakle mnoštvo tačaka gledišta koje se međusobno vrlo brzo smenjuju. To je metod koji je prvi primenio Flober u prozoru poljoprivrednog sajma iz Gospođe Bovari, međutim kod nekih kritičara on je izazvao poređenje sa ajzenštajnovskom montažom, utoliko pre što se i Ajzenštajn kasnije pominje u romanu. Da, naslov potiče od plutonijuma. Ali ni to nije tako jednostavno. Kasnije se opisuje projekcija jednog navodno izgubljenog Ajzenštajnovog filma pod naslovom Unterwelt, dela snimljenog 30-ih tokom njegovog egzila u Berlinu. Film prikazuje nešto što jako podseća na upotrebu nuklearnog oružja. A onda, tu je još jedno Podzemlje, gangsterski film iz 1927. godine, koji je po scenariju Bena Hehta režirao Jozef fon Šternberg. U romanu figuriraju još neki snimljeni materijali. Amaterski snimak koji prikazuje žrtvu ubice zvanog Texas Highway Killer. Ali tu je još jedno ubistvo, ubistvo Kenedija prikazano u takozvanom Zapruderovom filmu. Da sad dalje ne nabrajam. I ostali detalji podjednako su interesantni (recimo ono sa logotipom Laki Strajka koji je upoređen sa metom, i svim implikacijama koje se odatle mogu izvući). Uglavnom, roman nas suočava sa nizom ovakvih detalja, ponekad udaljenim i po nekoliko stotina stranica, koji zahtevaju da budu povezani i koji traže znanje da bi uopšte bili shvaćeni.

Okej, Podzemlje ima 840 strana i smatra se DeLilovim magnum opusom. Zahvaljujući beogradskoj Geopoetici imamo mogućnost da ga, deset godina nakon prvog objavljivanja, čitamo na srpskom jeziku. O tome koliko je prevod dobar uopšte ne vredi trošiti reči – pročitali ste gore da je prevodilac Zoran Paunović. Što se mene tiče, ja volim ove obimne, masivne knjižurine zato što tek one u punoj meri koriste mogućnosti koje nudi prozna umetnost i nose u sebi ono što je jedan pisac sa inicijalima T. M. nazvao epskim duhom. Čitajte Podzemlje. Uživaćete pre svega u izvanredno vođenoj priči, ali još više u mnoštvu neočekivanih, bizarnih uglova iz kojih DeLilo ume da sagleda ono što čini naš svakodnevni život, kao i u jednom interesantnom, podsticajnom pogledu na istoriju. Međutim, ako čitate zaista pažljivo, dobićete i mnogo više od toga. Otkrićete niz detalja rasutih po ovom velikom tekstu, koji sa sobom nose određeno značenje i traže da međusobno budu povezani. Za njima treba tragati, pronalaziti njihova značenja, uklapati ih jedne sa drugima i tako otkrivati nove nijanse i slojeve značenja koje ovaj ogromni tekst nudi. Takva potraga nije ništa manje uzbudljiva i izazovna od potrage Marvina Landija za onom bejzbol lopticom.

Izdavač: Geopoetika
Prevod: Zoran Paunović